Sistemska porodična terapija

Autorski clanak, porodica, porodična psihoterapija, sistemska porodična psihoterapija,
Čime se bavi sistemska porodična terapija? Upoznajmo se sa osnovama ovog psihoterapijskog pravca.

Sistemska porodična psihoterapija jeste pravac psihoterapije koji se pre svega bavi porodicom i odnosima u njoj. Prema sistemskoj psihoterapiji simptomi koji se izražavaju kod jednog od članova su simptomi čitavog porodičnog sistema. U okviru individualne psihoterapije pojedinac se ne posmatra izolovano, već kao deo porodičnog sistema. ,

Sistem sprege

Prema sistemskoj psihoterapiji svaka porodični sistem teži tome da ostane u homeostazi, odnosno ravnoteži. Kroz život, različiti faktori mogu ugroziti tu homeostazu. Oni se nazivaju negativne sprege. Bitno je nagasiti da naziv “negativne” ne mora da znači da one to i jesu, ili da će im rezultat biti negativan. Kada se negativne sprege aktiviraju sistem ulazi u krizu. Tada se aktiviraju pozitivne sprege, različiti faktori koji pokušavaju sistem da vrate u homeostazu. Isto kao što negativne sprege ne moraju biti negativne tako i pozitivne nisu nužno pozitivne. 

Na primer: Dete ulazi u doba adolescencije i traži više slobode i samostalnosti. To znači da, iako je do sada bilo poslušno, sada neće baš uvek poslušati. Breca se, lupa vratima, koluta očima. Ovo je jedna negativna sprega. Kako bi razrešili ovu krizu roditelji počinju sve oštrije da kažnjavaju dete, da mu brane izlaske, biraju društvo i tako dalje. Kao odgovor na to adolescent se povlači u sebe, ili laže roditelje. U oba slučaja sistem se vratio u homeostazu ali ovakav balans vrlo je krhke prirode, a i stvara toksičnu atmosferu. Na primer, zbog socijalnog povlačenja adolescent može ispoljiti simptome depresivnog raspoloženja.

U istom ovom primeru roditelji mogu da odluče da popuste adolescentu i da počnu više sa njim da se kompromisno dogovaraju, istovremeno postavljajući jasne granice. Tako ga tretiraju kao ravnopravnog, a adolescent dobija neophodne granice za lakše snalaženje. Homeostaza se ponovo postiže, međutim način na koji sistem funkcioniše se promenio i adaptirao novim okolnostima na uspešan način.

Porodične uloge

Prema teoriji sistemske terapije svaki član porodice igra određenu ulogu kako bi se sistem održao. One su neophodne i same po sebi nisu disfunkcionalne. U disfunkcionalnost prelaze onda kada ih se članovi čvrsto drže čak i kada sistem prolazi kroz krizu i kada je potrebna određena mera prilagođavanja. Tada će se porodice obratiti za pomoć. Neke od najčešćih uloga su:

  • Zlatno dete/heroj: to je ono dete na koje svi treba da se ugledaju. Poslušno, uzoran učenik, na njega se uvek možete osloniti. Ova uloga sa sobom nosi veliki pritisak i to može biti razlog zbog kog zlatna deca ulaze u terapijski proces
  • Crna ovca: suprotno zlatnom detetu, ovo dete, ili osoba, je primer svega što ne treba. Često je i sam porodični sistem odbacuje. Uloga ove osobe je da svojom pozicijom uljeza služi kao “lekcija” i održava koheziju ostalih članova. Niko ne voli da je sam i izolovan, posebno od strane ljudi koje smatramo za najbliže, pa će to biti najverovatniji razlog da se crna ovca pojavi kod terapeuta.
  • Negovatelj: ovo je osoba koja o svima brine. Sluša potrebe ostalih članova i ispunjava ih, rešava konflikte, tu je kao rame za plakanje i slično. Pošto su ostali članovi navikli da ih negovatelj neguje, često zaboravljaju da mu uzvrate. Negovatelj sa drudge strane oseća krivicu kada traži negu, zbog toga nagomilava emocije i neispunjene potrebe. Upravo to je razlog zbog kog se javljaju na terapiju.
  • Klovn/zabavljač: ovo je osoba koja tenzije i konflikte u sistemu smiruje humorom. Kada nema tenzija oni su zabavljači. Stric čijim šalama se za stolom svi najglasnije smeju. Oni u svojoj primarnoj porodici ne nauče kako da razrešavaju konflikte, pa se na terapiju najčešće javljaju na nagovor partnera jer “Ništa ne shvata ozbiljno.”
  • Emotivac: ovo je osoba za koju svi u porodici kažu “Ma pusti, znaš da je osetljiva”. Njihova uloga je da osećaju i otvoreno iskazuju emocije čitavog sistema, ili makar većeg dela tog sistema. Kako su oni ti koji osećaju emocije koje sistem potiskuje, na terapiju se javljaju jer ih te emocije preplavljuju. 

Identifikovani pacijent

Identifikovani pacijent jeste onaj koji dolazi na terapiju, ili zbog kog se dolazi na terapiju (u slučaju dece). To je osoba koja oseća i jasnije ispoljava simptome trenutne porodične krize. Na primer, roditelji se obraćaju terapeutu zbog mlađeg deteta koje “stalno pravi neke probleme”. Nakon razgovora ispostavlja se da se roditelji svađaju, a da se jedino slože onda kada treba da se dogovore oko detetove kazne. Zato dete nastavlja sa lošim ponašanjem i roditelji ga onda okarakterišu kao problematično. Identifikovani pacijent može biti bilo koji član porodice, bez obzira na ulogu koju u sistemu igra.

Genogram

Genogram je tehnika koju koriste mnogi psihoterapijski pravci, a koja potiče upravo iz porodične terapije. Izgleda tako što se, zajedno sa klijentom, popisuju generacije njegove porodice, barem 3. Uz njih se, različitim simbolima, označavaju bitni događaji (teške bolesti, razvodi, smrti, venčanja i slično), redosled rođenja (ukoliko ima više dece) kao i međusobne relacije. Genogram se radi kako bi se dobio uvid u sistem iz kog klijent potiče, ali i potencijalni šabloni ponašanja koji se prenose sa generacije na generaciju (transgeneracijski prenos).

Informacije koje ovim putem dobijaju psihoterapeutima su značajne jer pružaju dodatan kontekst za ponašanje pojedinca. Recimo da nam dođe klijent koji se žali da ne ume da se zauzme za sebe. Uradimo genogram i shvatimo da je njegov otac bio nasilan prema njegovoj majci, kao i deda sa očeve strane prema babi. Kada ga upitamo za to shvatimo da je on sebi obećao da nikada neće biti kao otac. Možda je i sam bio žrtva nasilja i sada, makar podsvesno, “traži” takav obrazac ponašanja i ophođenja. psihoterapija, psihijatrijski lekovi i psihodijagnostika daju odgovor na pitanje kako da resim problemSistemska porodična psihoterapija daleko je složenija od onoga što jedan uvodni članak može da pokrije. U cilju razumevanja porodičnih sistema koriste se i mnoge druge metode. Ali, nadamo se da će ovaj uvod biti dovoljan da, sledeći put kada se nađete na porodičnom ručku, možete imati novu perspektivu na svađu između tetke i teče oko toga čija majka pravi bolju sarmu.