Šta je psihodinamička psihoterapija?
Psihodinamička psihoterapija, takođe poznata i kao uvidom-orijentisana terapija, koja se fokusira na nesvesne procese, koji se manifestuju u ponašanju osobe. Cilj psihodinamičke terapije je da se kod osobe poveća nivo samosvesti (samosvesnosti), ali i nivo razumevanja toga kako prošlost utiče na sadašnje ponašanje. U svojoj kratkoj formi, psihodinamički pristup omogućava klijentu da ispita nerešene sukobe i simptome, koji proizilaze iz prošlih disfunkcionalnih odnosa. Kao i da shvati kako se oni manifestuju kroz potrebu i želju da se osoba ponaša i reaguje na određen način (na primer to može biti slučaj kod zloupotrebe psiho-aktivnih supstanci).
Nekoliko različitih pristupa kada je u pitanju kratka psihodinamička psihoterapija razvilo se iz psihoanalitičke teorije. Kasnije su isti bili klinički primenjeni na širok spektar psiholoških poremećaja. Postoje i temeljna istraživanja koja uglavnom podržavaju efikasnost ovih pristupa.
Psihodinamička terapija je najstarija od savremenih terapija. (Frojdova psihoanaliza je specifičan oblik i podgrupe psihodinamičke terapije.) Kao takva, psihodinamička terapija je zasnovana na visoko razvijenoj i višestranoj teoriji ljudskog razvoja i interakcije. Ovo poglavlje pokazuje koliko je bogat za adaptaciju i dalji razvoj savremenih terapeuta za posebne svrhe. Materijal predstavljen u ovom poglavlju daje brz pogled na korisnost i složenu prirodu ove vrste terapije.
Istorija Psihodinamičke Terapije
Teorija koja podržava psihodinamičku terapiju je nastala u i stekla informacije u okviru psihoanalitičke teorije. Postoje četiri glavne škole teorije psihoanalize, od kojih je svaka uticala na psihodinamičku terapiju. Te četiri škole su: Frojdovska, Psihologija Ega, Objektni Odnosi, i Psihologija Selfa.
Frojdovska psihologija je zasnovana na teoriji koju je prvo formulisao Sigmund Frojd u ranom delu dvadesetog veka, a ponekad se naziva nagon ili strukturni model. Suština Frojdove teorije je da seksualna i agresivna energije vode poreklo iz IDa (ili podsvesti) i da ih modulira ego, koji je skup funkcija koje posreduju između IDa i spoljašnje realnosti. Mehanizmi odbrane su konstrukcije ega koji rade na tome da smanje bol i održavaju psihičku ravnotežu. Superego, formiran tokom latentnosti (između 5. godine i puberteta), radi na tome da kontroliše ID nagone putem krivice.
Psihologija Ega je izvedena iz Frojdovske psihologije. Njene pristalice fokusiraju svoj rad na unapređenje i održavanju funkcije ega u skladu sa zahtevima stvarnosti. Psihologija Ega stavlja akcenat na sposobnost pojedinca za odbranu, adaptaciju i testiranja stvarnosti.
Psihologiju Objekatnih Odnosa je prvi put formulisalo nekoliko britanskih analitičara, među kojima su Melanija Klajn, VRD Fairbairm, D.V. Vinikot, i Hari Gantrip. Prema ovoj teoriji, ljudska bića su uvek u oblikovana prema odnosu sa značajnim (bliskim) osobama iz njihovog života. Naše borbe i ciljevi u životu fokusiraju se na održavanju odnosa sa drugima, dok se u isto vreme se razlikuju od drugih. Unutrašnje predstave o sebi i drugima stečene u detinjstvu se kasnije odražavaju na odrasle odnose. Pojedinci ponavljaju stare objekte iz veza u nastojanju da ih savladaju i postanu oslobođeni od njih.
Psihologiju Selfa je osnovao Dr. Heinz Kohut, u Čikagu tokom 1950-ih. Kohut je primetio da se sopstvo (self) odnosi na percepciju nečijeg iskustva njihovog sopstva, uključujući i prisustvo ili odsustvo osećaja samopoštovanja. Sopstvo se opaža u odnosu na uspostavljanje granice i diferencijacije u sebi od drugih (ili nedostatka granice i diferencijacije).
Svaka od četiri škole psihoanalitičke teorije predstavlja i daje diskretne teorije o formiranju ličnosti, psihopatološko formiranje, i promene; tehnike po kojima se sprovodi terapija; i indikacije i kontraindikacije za terapiju. Psihodinamička terapija se razlikuje od psihoanalize po nekoliko pojedinosti, uključujući i činjenicu da psihodinamična terapija ne mora obuhvatiti sve analitičke tehnike i ne sprovode je psihoanalitički obučeni analitičari. Psihodinamička terapija se takođe sprovodi u kraćem vremenskom periodu i sa ređe od psihoanalize.
Uvod u Kratku Psihodinamičku Terapiju
Proces lečenja i promene predviđen kada je u pitanju dugoročna psihodinamička psihoterapija obično zahteva najmanje 2 godine sesija. To je zato što često terapija često ima za cilj da menja aspekt nečijeg identiteta ili ličnosti, ili da se integriše ključno razvojno učenje koje je propušteno dok je klijent bio zaglavljen u nekoj ranijoj fazi emocionalnog razvoja.
Stručnjaci za kratku psihodinamičku terapiju veruju da neke promene mogu da se dese kroz brži proces ili da će početna kratka intervencija započeti trajni proces promena za koji nije potrebno konstantno angažovanje terapeuta. Glavni koncept u kratkoj terapiji je taj da treba da postoji jedan glavni fokus za terapiju, umesto više tradicionalne psihoanalitičke prakse, što omogućava klijentu da se slobodno druži i razgovara i o drugim problemima ili pitanjima.
U kratkoj analitickoj terapiji, glavni fokus je razvijen tokom prvog procesa evaluacije (procene), koji se dešava tokom prve ili druge seamse. Ovaj fokus mora biti dogovoren između klijenta i terapeuta (moraju da se slože, tj daju pristanak na njega). Centralni fokus izdvaja najvažnija pitanja i na taj način stvara strukturu i identifikuje cilj za tretman. U kratkoj terapiji, od terapeuta se očekuje da bude prilično aktivan u održavanju fokusa sesije na glavni problem. Jasan fokus omogućava da se uradi posao tumačenja u relativno kratkom vremenu, jer terapeut ispituje samo o ograničenoj oblasti problematike.
Broj stručnjaka koji se sada bave ekskluzivnim oblikom psihodinamičke terapije obuhvata mali procenat psihoterapeuta. Ipak, mnogi psihoterapeuti koriste komponente psihodinamičke teorije, međutim, u svom formulisanju problema klijenta, uz korišćenje drugih vrsta psiholoških tehnika (najčešće kognitivno-bihejvioralnih tehnike) da bi uticali na promene u pojedincu.