Mehanizmi odbrane su sredstva pomoću kojih unutrašnje Ja čuva integritet ličnosti pred nestrpljivim zahtevima svesnog Ja koji bi mogli da se sukobe sa socijalnom sredinom i da naiđu na snažno neodobravanje ostalih aspekata ličnosti. Ego je nosilac ovih mehanizama, ali njihovog delovanja pojedinac nije svestan. Prema Sigmundu Frojdu, najčešći su sledeći mehanizmi odbrane:

Potiskivanje

Sigmund Frojd ga je opisao kao najosnovniji od svih mehanizama. Najjednostavnije rečeno, to je proces koji sprečava svesno opažanje i pamćenje nekih neprihvatljivih predstava i uzbuđenja. Represija liči na branu na rijeci – ona sprečava nekontrolisano izlivanje rečnog toka. Potisnuto ostaje bez veze sa sviješću, ali uz veliki utrošak enegije. Ono vrši neprekidni pritisak u pravcu svesnog, i Ego sa ekvivalentnim protivpritiskom treba da održi ravnotežu. Mada je mehanizmom potiskivanja sadržaj odsečen od svesti on aktivno i neprekidno deluje iz pozadine nesvesnog.

Ponekad Sigmund Frojd razlikuje normalnu, nedovoljnu i preteranu represiju. Normalna je kada nagoni lako nalaze puteve posrednog zadovoljenja i kada oni ne smetaju društvu ili se sublimiraju.

Svirepi, besramni, razvratni ljudi su oni kod kojih su sile represije nedovoljne. Kada je represija preterana onda dolazi do neurotičnih smetnji.

Reaktivna formacija

Predstavlja mehanizam zamene ponašanja kojim upravlja neka neprihvatljiva nesvesna težnja, sasvim suprotnim ponašanjem.

Projekcija

Je mehanizam pomoću koga se sopstvena svojstva i impusli koji izazivaju anksioznost pripisuju drugima. Šta je čovek iznutra, to vidi u drugima.

Obično projekcije nisu sasvim neosnovane. Često onaj koji projektuje pokazuje da je dovoljno senzibilan da oseti nesvesno drugog.

Pomeranje

Predstavlja mehanizam pomoću koga se stavovi i osećanja prema nekom objektu ili aktivnosti usmeravaju na prihvatljive supstitute.

Na ovaj mehanizam se pozivaju neki psiholozi koji su proučavali autoritarnu ličnost. Autoritarne ličnosti su osobe sklone predrasudama koje imaju nekritičan stav prema vođama i autoritetima, strogo osuđuju sve grupe i pojedince koji krše konvencionalne vrednosti, imaju negativno mišljenje o ljudskoj prirodi. Objašnjenje kako nastaje ovakva ličnost sklona da usvoji fašističku ideologiju može se potražiti u psihoanalitičkim pretpostavkama.

Racionalizacija

Mehanizam koji se manifestuje u lažnim uverenjima o stvarnim razlozima svoga ponašanja. Uloga tih lažnih uverenja, koje pojedinac doživljava kao stvarne, sastoji se u očuvanju samopoštovanja.

Poricanje

Predstavlja mehanizam odbrane koji sadrži potpuno brisanje realnosti. Ličnost se ponaša kao da se nešto nije ni desilo. Neki pojedinac može da se ponaša kao da mu bliska osoba nije umrla, da poriče tešku bolest. U to spada i dnevno sanjarenje u kome osoba može potpuno da porekne neprijatnu stvarnost i da sebe zamišlja u mnogo povoljnijoj situaciji.

Izolacija

Mehanizam koji dozvoljava da impuls probije u svest, ali tako da ga ne prate osećanja koja su njegov normalan pratilac. Ovaj mehanizam dozvoljava opsesivno-kompulzivnim osobama da zamišljaju razne nasilne i neugodne događaje, a da se pri tom ne uznemire.

Sublimacija

Može se javiti samo onda kada izraz instinktivnog nagona nije potisnut. U Frojdovim radovima dominira stav da je na sublimaciju čovek nateran životom u civilizaciji i da sublimirane aktivnosti ujedno znače teško odricanje stvarne i najdublje ljudske prirode.

Fiksacija i nazadovanje

Su mehanizmi odbrane koje omogućavaju da čovek u toku normalnog razvoja prolazi kroz niz dosta tačno određenih stupnjeva sve dok ne dostigne zrelost. Međutim, svaki novi korak iziskuje određenu količinu osujećenja i strepnje i ako ove postanu suviše velike, normalni razvoj može biti privremeno ili trajno zaustavljen. Drugim rečima, osoba može postati fiksirana za jedan od ranijih stupnjeva razvoja, jer preduzimanje sledećeg koraka izaziva strepnju.

Tesno povezan sa fiksacijom je vid odbrane — nazadovanje. U ovom slučaju osoba koja se susreće sa traumatskim doživljajima povlači se na raniji stupanj razvoja. Staza nazadovanja je obično određena ranijim fiksacijama pojedinca. To znači da ljudi teže da nazaduju na stupanj za koji su ranije bili fiksirani. Ako su bili previše zavisni kao deca, verovatno će ponovo postati previše zavisni kada strepnja naraste do nepodnošljivog nivoa.

Fiksacija i nazadovanje su obično relativna stanja. Osoba se retko potpuno fiksira ili nazaduje. Kada je sprečena, ličnost će težiti da koristi infantilizme, odnosno nezrele oblike ponašanja, kao i predispozicije za ispoljavanje detinjastog vladanja. Fiksacija i nazadovanje su odgovorni za neujednačenosti u razvoju ličnosti.

Možemo zaključiti da su mehanizmi odbrane jedan od načina na koji se naš ego nosi sa anksioznošću. Ukoliko su dobro integrisani, mogu i sprečiti pojavu anksioznosti. Svi mehanizmi odbrane dele dve zajedničke karakteristike:

  • oni deluju nesvesno i
  • oni iskrivljuju, falsifikuju stvarnost na neki način, kako bi se ta stvarnost lakše i bezbolnije prihvatila.

Gledište Ane Frojd na mehanizme odbrane

Sigmund Frojd je tvorac ideje o mehanizmima odbrane. U početku je smatrao da je potiskivanje sinonim za sve odbrambene mehanizme. Sistematizaciju ideja o ovim mehanizmima pružila je njegova ćerka, Ana Frojd, u knjizi “Ego i mehanizmi odbrane”. Ana Frojd je obogatila psihoanalizu proučavanjem Ega i mehanizama odbrane protiv anksioznosti i opasnosti. Ona se fokusirala na snagu volje i svesnost, više na realna nego na nerealna iskustva deteta. Za nju, fantazije su posledice lošeg odnosa sa objektom, dualnosti i nesposobnosti da se dosegne objekat, to  su načini da se odbrani od nezadovoljene potrebe za objektom.

U ranim fazama razvoja, odbrane se javljaju  kao rezultat borbe ega u posredovanju između ida i striktnosti spoljašnjeg sveta. Oni nastaju iz potrebe zaštite naše svesti od onih misli i osećanja koje ne možemo da tolerišemo. Oni dozvoljavaju nesvesnoj misli ili impulsu ispoljavanje, ali direktno, u prerušenom obliku. Njihova osnovna funkcija jeste odbrana od anksizonosti, to jest redukcija anksioznosti.

Prema Ani Frojd, svi koristimo mehanizme odbrane, sa tom razlikom da rigidnost i intenzitet, kao i učestalost korišćenja ovih mehanizama pravi distinkciju između patologije i normalne upotrebe. Odbrambeni mehanizmi nisu uvek nekorisni i štetni načini reagovanja. Dok se samo povremeno koriste, oni pomažu da se održi samopoštovanje, da se čovek oslobodi ankcioznosti.

Korišćenje odbrambenih mehanizama zavisi od različitih faktora, pre svega od situacija u kojima se čovek nalazi i od osobina ličnosti.Neko ko se često nalazi pred zadacima koji su teški i koji prevazilazenjegove snage, češće će koristiti odbrambene mehanizme i za njega će reagovanje odbrambenim mehanizmima postati tipičan način reagovanja.Sposobnost čoveka da u situacijama kad naiđe na prepreke traži nove i korisnije načine rašavanja zadataka a da ne pribegava odbrambenim mehanizmima i drugim neadekvatnim reakcijama, naziva se u psihološkoj literaturi frustracionom tolerancijom. Poznavanje ovih mehanizama znatno doprinosi razumevanju i objašnjavanju postupaka pojedinca i razumevanju ličnosti u celini.

Primeri mehanizama odbrane

Reaktivna formacija:

  • Jednostavan primer takvog mehanizma nudi nam slučaj majke koja gaji nesvesnu mržnju prema svom detetu. Usled delovanja ove vrste odbrane ona u ponašanju manifestuje preteranu pažljivost i zabrinutost do tačke da frustira dete.

Projekcija:

  • Tako, na primer, muž koji ima jaku nesvesnu potrebu za vanbračnim vezama koju ne može čak ni sebi da prizna, ima doživljaj da je žena ta koja traži priliku za bračnu nevernost.

Pomeranje:

  • Na primer, kada mlada devojka gaji nesvesnu seksualnu sklonost ka svom bratu ili ocu, može se desiti da ona ova neprihvatljiva osećanja pomeri prema kolegi na poslu i zaljubljuje se u njega. Taj kolega će verovatno posedovati neka svojstva koja su slična objektu zabranjene i nemoguće želje.

Racionalizacija:

  • Kada student sa nedovoljnim intelektualnim sposobnostima padne na nekom ispitu, on može svoj neuspeh da racionalizuje. Iskazivaće uverenje da ga je omeo niz drugih važnih obaveza koje mu nisu ostavljale dovoljno vremena za učenje.
  • Osobe koje su za neko vreme ostavile pušenje, pa opet propušile, povratak toj staroj navici najčešće pokušavaju da objasne delovanjem raznih stresnih situacija. Istraživanja, međutim, pokazuju da pojedinci koji su propušili nisu bili izloženi jačem stresu od onih koji nisu propušili, pa se može zaključiti da njihovo objašnjenje izražava jednu racionalizaciju kojom se održava samopoštovanje.
  • Neki sadistički nastavnik koji na razne načine zlostavlja decu, može to da racionalizuje tako što će biti ubeđen da na taj način pomaže učenicima da ozbiljnije shvate svoje školske obaveze.

Česti primeri koje psihoanalitičari daju za sublimaciju su sledeći: primitivna zadovoljstva koje dete oseća pri prljanju sublimira se u kasnijem životu u sklonost ka slikanju, vajanju ili kuvanju. Infantilne egzibicionističke potrebe mogu da se sublimiraju u izboru zanimanja koja uključuju neku vrstu izlaganja. Pojedinci sa takvom potrebom postaju nastavnici, glumci i sl.

Fiksacija i nazadovanje:

  • Previše zavisno dete može poslužiti kao primer odbrane putem fiksacije; strepnja ga sprečava da uči kako da postane nezavisno. Na primer, dete uplašeno prvim danom škole može se prepuštiti infantilnom ponašanju kao što je plakanje, sisanje palca, vešanje o učitelja ili sakrivanje u ćošku.
  • Mlada udata žena koja ima teškoća sa svojim mužem može se vratiti u sigurnost roditeljskog doma;
  • Čovek koji je izgubio posao može potražiti utehu u piću.

Literatura

  • Freud, S. (1923), The Ego and the Id, in Standard Edition, Vol.19, edited by J. Strachey. London: Hogarth Press, 1961, 3-66
  • Klein. Vol.1 London: Hogarth Press, (1975), 94-121.
  • Kohut, H. (1982), Introspection, empathy and the semicircle of menthal health. International Journal of Psychoanalysis 63, 395-407
Tim Psihocentrale