Frojdova teorija dala je vetar u leđa mnogim autorima. Sledbenici, među kojima i njegova ćerka Ana, dalje su je nadograđivali i osavremenjavali. Bihejvioristi su, pak, iz svojih teorija izbacili nesvesno, a sva ponašanja ljudi objašnjavali učenjem, dok su probleme rešavali odučavanjem. Uz Frojda, Jung je dao neprocenjiv doprinos psihoanalizi svojim pristupom od opšteg ka ličnom i po načinu na koji je primećivao da se ljudi projektuju i odigravaju svoje unutrašnje konflikte.
Sa Frojdom nije dugo sarađivao zbog neslaganja u vezi sa uzrocima nastanka neuroze. Za Frojda su to samo seksualni ili agresivni, a Jung ih je posmatrao šire. Izbegavanje bilo kakve emotivne patnje vodi u mentalnu bolest. Na taj način se zaustavlja i razvoj koji je proizvod procesa rešavanja problema.
Kao i Frojd, Jung je verovao u ego kao svesni deo ličnosti. Pored ega postoje i lično nesvesno, koje je slično Frojdovom konceptu podsvesnog, i kolektivno nesvesno.
Da bismo razumeli Jungove koncepte, potrebno je da se upoznamo sa njegovim životom.
Život i rad Karla Gustava Junga
Jung je bio sin protestantskog sveštenika, još odmalena introvertan i zainteresovan za okultno. Završio je medicinu i bavio se psihijatrijom. Detinjstvo je proveo sa majkom koja je imala psihotične epizode. Otud je imao strah od gubitka odnosa sa svojim stvarnim životom. U autobiografiji Jung poverava da je svaki dan započinjao tako što je više puta ponavljao: „Ja imam medicinsku diplomu sa švajcarskog univerziteta / Ja moram da pomognem svojim pacijentima / Ja imam ženu i petoro dece / Ja živim u ulici See 228 u Kušnahtu“, kako bi ostao u kontaktu sa realnošću.
Dakle, i sam Jung je imao problem sa granicama. Zato se u svom radu kretao uvek od opšteg ka ličnom — od religijskog, univerzalnog ka individualnom (i od duhovnog ka fizičkom, i od svetog ka profanom).
Njegova lična nesavršenost navela ga je da traži odgovore izvan samog sebe. Naučnim metodama tragao je za povezanošću ličnih projekcija sa širim principima. Istražujući kulture, religije, mitove i društva, on je samoanalizu preneo na analizu spoljašnjeg i kolektivnog. Pronalazeću te opšte principe, on razume i sebe, i ljude u svom okruženju. Tom univerzalnom on pridaje termine „arhaičnog“ i „nedostupnog“, i razvoj ličnosti opisuje kroz proces identifikacije i introjekcije arhetipova.
Jung i kolektivno nesvesno
Kolektivno nesvesno jeste „skladište” u kome se nalazi celokupno ljudsko saznanje, nastalo opažanjem i zaključivanjem. Ta saznanja tematski su grupisana u arhetipove. Najčešće se javljaju u snovima, ili u simboličkoj formi u kreativnom stvaralaštvu.
Četiri glavna arhetipa
Četiri glavna arhetipa pohranjena u nesvesnom su:
- Senka: predstavlja sve što iz moralnih razloga potiskujemo duboko u sebe, animalnu stranu naše ličnosti. Međutim, ona je i izvorište ljudske emocionalnosti, spontanosti, kreativnosti
- Persona: slika koju želimo da prikažemo svetu, u njoj se takođe nalazi i naše idealno Ja
- Animus/anima: sklop muških osobina u nesvesnom žene, odnosno ženskih u nesvesnom muškarca
- Self (koji se kod nas prevodi i kao Ja/Jastvo): centralni pojam ličnosti, težnja čoveka ka celovitosti svih aspekata ličnosti
Još jedna od velikih razlika Jungove teorije u odnosu na Frojdovu jeste ta što Jung nije verovao da razvoj ličnosti prestaje u trećoj godini, već da traje, maltene, čitavog života. Verovatno inspirisan sopstvenom krizom srednjih godina, Jung kao posebno bitan period za proces individuacije upravo imenuje prelaz između tridesetih i četrdesetih godina života.
Primeri iz prakse
Rad s nekim od pacijenata baš u tridesetim i četrdesetim godinama podrazumevao je prepoznavanje sopstvene senke. Veoma često pacijenti pričaju o osobama iz okruženja koji ih nerviraju, iritiraju, čije ponašanje ne mogu da razumeju ili ga opisuju kao zbunjujuće, bahato, šokantno itd. Jedna od tehnika iz jungijanske analize podrazumeva upravo takav detaljan opis kako bismo pristupili i bliže upoznali sopstvenu senku.
Jednu pacijentkinju nerviraju majke male dece koje im dozvoljavaju nedolično ponašanje u javnosti (npr. vrištanje, prljanje i sl) da bi se na psihoterapiji otvorila tema da li ona sama želi decu ili ne i strah kako bi se ona snašla u toj ulozi i šta bi drugi ljudi mislili o njoj kao majci. Sa druge strane, pričala je o sopstvenoj sputanosti i strogom poštovanju pravila kad je bila dete i kako se to održava i dan-danas.
Druga pacijentkinja potanko je objašnjavala kako je izluđuje ponašanje supruga nakon što ga je uhvatila u prevari. Gaslighting, nepredvidivost, bežanje u posao i priznavanje polovične istine. Time smo se bavile više seansi, potpuno zaboravljajući da ga je ona prevarila prva, što nije pomenula više nijednom. Jungijanske tehnike nam umnogome pomažu u izgradnji emotivnih kompetencija, a posebno celovitosti objekta i tolerancije na ambivalenciju.
Tehnike iz Jungijankse analize
Takođe, nije slučajno što neku priču doživljavamo kao omiljenu, što se sa nekim likovima (arhetipovima) identifikujemo, što nam je bliža nego neka druga. Ukoliko se na seansi povede razgovor o tome ili kroz prepričavanje sna, važno je obratiti pažnju na to koji momenat u priči te osobe je njemu/njoj od posebnog značaja. Koji element je najvažniji? Da li je to trenutak napetosti u priči, ili srećan/tužan završetak? Sa kojim likom se on/ona identifikuje, koga sažaljeva, koga voli, koga mrzi? Koje osećanje mu/joj je poznato iz svakodnevnog života? Sa kojim empatiše? Koji mu je omiljeni deo priče?
Jungijanski metod analize sna
Jung je snove video kao put u nesvesno i pridavao poseban značaj analizi snova u toku svoje prakse. Razlika u odnosu na Frojdovo tomačenje je u tome što snovi nisu samo ispunjenje nesvesnih želja, već nas pripremaju za budućnost, tako što u kolektivnom nesvesnom pronalaze odgovore na naše neodumice i dileme. Sa druge strane, pružaju priliku onim aspektima ličnosti koji nisu došli do izražaja u toku dana da to učine. Često je koristio i metodu aktivne mašte, kada je od pacijenata tražio da se fokusiraju na jednu sliku iz sna (ili neku drugu).
Simboli u snovima
Dakle, Jungijanski metod analize sna podrazumeva prihvatanje da postoje univerzalni simboli. Navešćemo neke od njih:
- Voda — simbol emocija. Obraća se pažnja na to da li je: duboka, plitka, razigrana (potoci). Da li je se osoba: plaši, divi joj se, sme da uđe u nju, ima osećaj veze sa njom, uznemirava je.
- Pećine, rudnici, guste šume… (sva mračna, zasenjena, duboka mesta) — nesvesno, nešto što se nalazi / sreće u pećini / šumi jeste nešto iz nesvesnog, sa čime sada imamo snage i hrabrosti da se suočimo u snovima.
- Kuće — arhetipski simboli naše ličnosti. Ljudi često sanjaju kako lutaju po kućama, otkrivajući nove prostorije, ili kako silaze u podrume, penju se na potkrovlja… U periodima anksioznosti, ljudi često sanjaju kako opasnost preti spolja, a oni pokušavaju da odbrane kuće.
- Čudovišta / vukovi / besne životinje — arhetipski simbolički prikaz agresije koja je otcepljena u čoveku i koja se može usmeriti ka bilo kom delu njene ličnosti.
- Seksualna privlačnost / seksualni odnosi — arhetipski simboli težnje ka integraciji rastavljenih delova. U analizi se stavlja poseban akcenat na odnos prema tome — da li se teži „igranju“, da li postoji odbijanje, da li postoji stvarna spremnost na integraciju…
- Vatra — predstavlja arhetipski simbol žrtve (kada nešto izgori u plamenu…). Nakon takvih snova radi se na odvajanju od onoga čega se osoba odrekla da bi se razvijala dalje.
Jungova analitička psihoterapija takođe je naišla na mnogo kritika, kao mistična i neodređena. Međutim, dala je mnogo različitih pravaca razmišljanja i zanimljivih tehnika koje se mogu koristiti u terapijskom radu. Između ostalog, i to da osobu ne treba da posmatramo izvan njenog načina života, kulture, onoga šta čita i u šta veruje.
