Pre samog navođenja izazova pred kojima se nalaze psihoterapeuti početnici, možemo se zapitati zbog čega profesionalci uopšte žele da se bave profesijom psihoterapeuta? Jedna grupa ovim putem želi da izleči lične rane (tzv. hipoteza o „ranjenom pomagaču“), drugi žele da zadovolje svoje narcističke potrebe (putem titula, ugleda i osećaja kontrole nad tuđim životima), dok se najveći broj odlučuje za ovaj poziv zbog veoma izraženog motiva za pomaganjem drugima. Međutim, građenje karijere psihoterapeuta može biti uzbudljivo, zanimljivo i, u najmanju ruku, izazovno. Glavni problemi koji nastaju na početku karijere se tiču kako ličnog i profesionalnog razvoja, tako i ispunjavanja neophodnih tehničkih aspekata psihoterapijske prakse.

Izazovi u ličnom i profesionalnom razvoju

Psihoterapeuti su na početku karijere fokusirani na proširivanje znanja i prikupljanje informacija iz velikog broja različitih oblasti, kao što su psihijatrija, psihologija, sociologija, neuronauke, medicina, biologija, antropologija itd. Pored toga, bavljenje sa tuđim emocionalnim problemima zahteva poseban set veština, koji se razvija sa puno prakse, čitanja i kontinuiranog ličnog i profesionalnog razvoja.

Oni koji rade kao terapeuti su često emocionalno preopterećeni i doživljavaju veće količine anksioznosti, nesigurnosti i preispitivanja. Još je Frojd pričao o tome da je psihoterapija jedna od profesija „u kojoj je nemoguće predvideti kakvi će biti rezultati našeg rada.“ Istraživači su utvrdili više izazova sa kojima se susreću početnici kada završe školovanje i upuste se u rad sa pravim klijentima:

  • Osećaj nekompetentnosti i sumnja u sopstvene sposobnosti – Kao što smo spomenuli, ovaj osećaj je gotovo neizostavan kod početnika. Taj osećaj može biti okidač za mnoge negativne emocije, kao što su anksioznost, obeshrabrenost, bes, frustracija i može dovesti do raznoraznih posledica, kao što su pravljenje grešaka u praksi, pritisak i stres u radu sa klijentima. Autori navode i da ovaj osećaj može imati i pozitivne karakteristike, kao što su veća posvećenost učenju i razvoju veština, ali je to slučaj samo ukoliko terapeut opazi ove izazove kao samo privremene i kontrolabilne. Međutim, ukoliko se oni opaze kao nešto trajno, terapeut može postati beznadežan i da posledično veže negativne emocije za svoju profesiju, te da je nakon nekog vremena napusti. Sumnja u sopstvene sposobnosti podrazumeva da terapeut misli za sebe da nije tako brz, efikasan i vešt kao što su to neke iskusnije kolege. Terapeuti takođe ističu da imaju poteškoće da budu u potpunosti prisutni sa klijentom i brinu o tome da li u dovoljnoj meri pokazuju svoje sposobnosti pred klijentom.
  • Samokriticizam – Terapeuti često imaju sklonost ka tome da (objektivno) minorne greške tumače kao velike. Zbog tih grešaka se kasnije još više preispituju, javlja im se osećaj krivice, a potom i anksioznost povodom budućih grešaka.
  • Perfekcionizam – Mladi psihoterapeuti često imaju tendenciju da utisak nedovoljne efikasnosti kompenzuju iscrpnim iščitavanjem literature, produžavanjem seansi, prevelikim „davanjem“ na seansi, što posledično dovodi do stresa i sindroma izgaranja.
  • Preveliko uživljavanje u „cipele klijenata“ – Terapeuti na početku karijere imaju pogrešno uverenje da je neophodno potpuno empatisanje sa klijentom, kako bi se on bolje razumeo. Međutim, ovo ne samo da je netačno, već je i štetno za psihičko zdravlje psihoterapeuta. Naime, kada se terapeut suviše investira i saživi sa klijentom, doživljava negativne emocije, a ponekad može doživeti i sekundarnu traumatizaciju. Ovakav način rada sa klijentima često dovodi do burn-outa.
  • Pitanje prosleđivanja klijenata – Nažalost, nije retka pojava da veštine i stručnost terapeuta nije odgovarajuća za svakog klijenta koji uđe na vrata. Zbog toga je bitno da se on uputi na profesionalca koji može da pruži adekvatnu pomoć. Neophodno je napraviti dobru mrežu kolega koji su iskusniji u radu sa određenim problemom ili sa stručnjacima iz druge struke (psihijatri, doktori, advokati itd.).
  • Dalje stručno usavršavanje – Završetak edukacije je samo početak učenja. Ljudska psiha je izuzetno kompleksan fenomen, koji se može istraživati decenijama – i pored toga nećemo znati sve. Nauka svakodnevno napreduje i dodatne edukacije za različite probleme i praćenje istraživanja su conditiio sine qua non u profesionalnom razvoju svakog terapeuta.

psihoterapijaIzazovi u pogledu tehničkih aspekata psihoterapijske prakse

Mnogi edukanti imaju pogrešno uverenje da je dovoljno samo da završe edukaciju i da će klijenti da trče kod njih na seanse. Međutim, nije dovoljno dati hiljade i hiljade evra na edukaciju i provesti godine u ličnom i profesionalnom usavršavanju. Pitanje prostora za rad i promocije prakse su još neki od izazova sa kojima se suočavaju mladi psihoterapeuti.

  • Prostor za rad – Iako na prvi pogled ne deluje tako, ovo je jedna od najvažnijih stvari sa kojima se suočava mladi psihoterapeut. Naime, on mora da razmišlja o tome da će u početku plaćati prostor više nego što zaradi, a da će ta zarada nadmašiti troškove izdavanja tek posle nekoliko meseci privatne prakse. Ukoliko ste te sreće da imate lični prostor, morate voditi računa o nekoliko stvari: da li je taj prostor u vašoj kući/stanu ili ipak nije. Razmisilte da li želite da vam klijenti dolaze u prostor u kome živite; da li je taj prostor funkcionalan i adekvatno opremljen za rad sa klijentom; da li je obezbeđena privatnost i poverljivost klijenata; parking; da li osoba sa invaliditetom može nesmetano da dođe do prostora. Sve navedene stavke se odnose i na prostor koji iznajmljujete.
  • Promocija privatne prakse – Završili ste edukaciju, pa se postavlja pitanje kako doći do prvog klijenta. Trenutno postoji nekoliko načina, a to su preporuke od strane prijatelja, kolega, pravljenje vizit-karti, oglašavanje na društvenim mrežama i naravno – website. Za svaku od ovih stavki je potrebna ulaganje velikog napora, ali će rezultirati dovođenjem klijenata. Ukoliko uspete da ovladate psihoterapeutskim veštinama i zabeležite uspeh u radu sa klijentima, oni će vam biti najbolja reklama.

Nakon dugog procesa akademskog učenja i usavršavanja, brojnih diploma i edukacija, potrebno je u celoj karijeri gajiti kontinuiran proces samousavršavanja. To je u brojnim profesijama lep dodatak na postojeće znanje, ali ne i u psihoterapiji – to je neophodan uslov. Lični i profesionalni razvoj se ostvaruje ukoliko osoba ide na raznorazne kurseve, ide na ličnu superviziju i psihoterapiju. Profesionalac takođe mora da nauči zakone, etička pravila i profesionalne obaveze i odgovornosti, kako da se brine o sebi i pravi balans između privatnog i profesionalnog života. Čak i kad stručnjak uspe da ispuni sve zahteve profesije psihoterapeuta, ne mora da znači da će se izboriti sa svakim problemom klijenta. Zbog toga je važno da ima razvijenu mrežu podrške sa kolegama koji mu mogu pružiti praktične savete kako da pomogne klijentu, ali i  kako da „ne nastrada“ u tom procesu.

Možemo reći da su osećaj nekompetentnosti, upoređivanje sa iskusnijim kolegama, stres i sumnja u sopstvene sposobnosti česti među terapeutima početnicima. Iz tih razloga početni koraci u karijeri mogu biti preplavljujući. Ključna stvar leži u tome na koji način se ti izazovi opažaju i tumače i, naravno, kako se profesionalac sa njima bori.

Tim Psihocentrale