Zbog svoje kompleksnosti psihlogija jeste nauka podložna mitovima. Jedan od nadaleko čuvenih i uvekio rasprostranjenih mitova kaže da prosečan čovek koristi svega 10 procenata mozga.

Kako je sve počelo

Odakle ovaj mit potiče, da li je tačan i zbog čega nam je stalo da ga sačuvamo neka su od pitanja na koja ćemo pokušati da pružimo odgovore. Naime ova tvrdnja vezuje se za Vilijama Džejmsa, američkog psihologa XIX veka koji je jednom prilikom izjavio da ljudi koriste svega deset posto svojih potencijala. Izvučena iz konteksta i pogrešno protumačena ova rečenica pretvorila se u mit o moždanoj aktivnosti. Senzacionalna vest nije ostavila ravnotušne ni medije, a ubrzo je ova tvdnja počela da se koristi i u marketinške svrhe.

William James (January 11, 1842 – August 26, 1910)

Pored toga postalo je jasno da moždanu masu izuzev nervnih čine i glijallne ćelije čija se uloga u mozgu postepeno postala sve jasnija. Osim toga funkcija brojnih moždanih regija u to vreme bila je nedovoljno pozata što je uticalo na održivost mita. Mit se ubrzo vezao za slavnog naučmika Alberta Ajnštajna iako nikada nije potvrdjeno  da je pomenuti naučnik nešto slično izjavio.

Pored toga ljudska sklonost da o sebi gradimo pozitivnu sliku, sigurno je još jedan od faktora koji su ovaj mit održali u žvotu. Ipak, ako detaljnije pogledamo shvatićemo da je mit neodrživ sa stanovišta nauke. Naš mozak koristi dvadeset procenata naše celokpne energije i zauzima dva do tri posto težine našeg tela.

Šta kaže nauka

Delimično i nepotpuno korišćenje ovakvog organa ne bi bio evolutivno održivo. Zna se i to, da ukoliko dodje do prekida neuronskih veza i nekoriščnja jednog dela moždane mase, ćelije moždanog tkiva izumiru. Neuroimidžing tehnike, za snimanje i detektovanje moždane aktivnosti pokazale su da se različite moždane regije naizmenično ili simultano aktiviraju ali nema potvrde da postoje delovi mozga koji su u potpunosti neaktivni. Osim toga moždana oštećenja koja mogu nastati usled povreda ili šloga, nisu pružile dokaz o tome da se “neiskoriščeni” mozak u tim situacijama aktivira.

Iako u nekim slučajevima dolazi do delimiče spontane remisije, jedino što je pokazano jeste da regije koje su i ranije bile aktivne u specifičničim slučajevima mogu preuzeti neke od aktivnosti oštećenih regija.

Dakle iako nas ova vest može razočarati ipak nema dokaza za to da jedan deo našeg mozga čeka pravu priliku da se aktivira i da, preko noći, zablistaju naše sposobnosti i ispune se naši potencijali.