Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) je stanje obeleženo obrascem neželjenih, prisilnih misli, ideja, slika, senzacija ili poriva koji imaju oblik priče od koje se strahuje. Ova priča govori osobi koja pati od navedenog poremećaja o potencijalnom, a izmišljenom, ishodu njenih postupaka, namera, ili budućnosti. Ova priča takođe, budući da je potpuno neželjena i potencijalno negativnog ishoda, čini da osoba oseti preplavljujući nivo anksioznosti, ili iracionalnog straha.
Kako bi se izborila sa ovolikom anksioznošću i vratila osećaju normalnosti, samopouzdanja i komfora, osoba koja pati od OKP-a će zatim otvoreno ili prikriveno započeti proces kompulzivnog ponašanja, kao strategiju koja joj omogućava da upravlja anksioznošću koja potiče iz opsesija. Kompulzije – ponavljana ponašanja- mogu da uključuju izbegavanje, potragu za uverenjem, mentalne provere, određene rituale i druge postupke koji se ponavljaju. Kada se ovaj čin završi, osoba dobija lažni osećaj sigurnosti koji za posledicu ima još jači ciklus anksioznosti.
Uobičajeno verovanje jeste da problem stvaraju prisutne misli i njihov sadržaj, a da će se nada, samopouzdanje i sreća vratiti u život kada se osoba reši ovakvih misli. Osobe koje pate od opsesivno-kompulzivnog poremećaja vode i naizgled beskrajnu borbu da potisnu, neutrališu i objasne sebi svoje misli. Zato nije retko od osobe koja pati čuti izjave poput „Opsesivne misli mi uništavaju život“ ili „Moram da se rešim ovih misli!“
Ali OKP nije misaoni problem – to je problem osećanja. Drugim rečima, da misao nije imala prateći bolni osećaj, bila bi zanemarena, okarakterisana kao čudna i jednostavno bi se nastavilo dalje bez razmišljanja.
Obmana OKP-a je da se morate izboriti sa svojim mislima i razrešiti njihov sadržaj. Morate preispitati i razjasniti svoje misli kako biste utvrdili da li su istinite ili ne. Na primer, osoba koja strahuje od zaraze, veruje da mora biti sigurna da su joj ruke potpuno čiste pre nego što stupi u kontakt sa bilo kim.
Iz svega navedenog moglo bi se zaključiti da je OKP problem i misli i osećanja. Ali u praksi nije tako. Osobe sa OKP-om imaju tri potencijalna problema: okidač, priču od koje se plaše i osećanje. I upravo zbog toga, oslobađanje od OKP-a zahteva da se osoba suoči sa osećanjem.
Okidač
OKP može pokrenuti skoro sve, uključujući stvari koje vidimo, nasumične misli, senzacije koje doživljavamo i predmete koje susrećemo. Sve što ćemo ikada sresti, pomisliti, osetiti ili iskusiti je neutralno dok mu mi sami ne damo neku vrednost. Što znači da nije ni dobro ni loše, ni ispravno ni pogrešno. Da li je nož dobar ili loš? Može se koristiti za otvaranje pisama, ali takođe se može koristiti i za otvaranje osobe. A terapija? Može dovesti do duboke pozitivne životne transformacije, ali takođe može biti emocionalno iscrpljujuća i dugotrajna.
Na isti način, pokretači strahova su takođe neutralni. Kod osoba sa OKP-om i anksioznim poremećajima značenje i važnost okidača su mnogo veći jer se odnose na priču od koje strahuju.
Svakom strahu odgovara veliki broj neutralnih asocijacija. Kao nož iz navedenog primera- on nema samo jedno značenje. Nož može biti deo misli o kulinarskim emisijama. Može navesti nekog da se seti očevog ribarskog noža ili da se seti atentata na Julija Cezara. Pomisao na nož takođe može podstaći misli o povredi ili zločinu.
Ako okrivimo okidač (odnosno misao ili predmet koga se bojimo) i označimo ga kao problem, krećemo se u pogrešnom pravcu. OKP i istorija ponovljenih prinudnih misli preuveličavaju značaj mentalnih asocijacija. Na ovaj način, vremenom se ostale neutralne ili pozitivne asocijacije umanjuju ili ignorišu, a asocijacije od kojih strahujemo postaju naizgled jedine asocijacije za ove misli ili iskustva.
Kada okidač obeležimo kao problem, osoba poveruje da će smanjenje kontakta sa okidačem učiniti da opsesije povezane sa njim nestanu. Ali, izbegavanje okidača dovodi do izolacije i podržava lažnu sliku da je okidač problem, što rezultira većim strahom od okidača i priče koje se osoba već plaši.
Priča od koje strahujemo
Naš mozak nam priča priče tokom celog dana. Neke od njih nam se sviđaju. Neke ne. OKP takođe priča priče, i one su katastrofalne, preteće i u suprotnosti sa onim ko je neko zaista. Ove priče su kombinacija izobličenih misli i mentalnih slika o rezultatu postupka, o karakteru osobe, ili neizbežnoj budućnosti koja se završava nečim užasnim.
Ukoliko priču obeležimo kao krivca za OKP takođe ga pretvaramo u problem misli. Zatim i rešenje tražimo u mislima. Osoba se trudi da misli suprotno od onog što pomisli. Tudi se da misao obeleži kao pogrešnu. Ili da jednostavno natera sebe da misli o nečemu dobrom. Ali OKP nije misaoni problem.
Ovom metodom, lečenje OKP-a i anksioznih poremećaja obično se započinje osporavanjem priče od koje osoba strahuje. Pri tome se koristi racionalna misao, kako bi se razvio širi pogled na strah, zasnovan na stvarnosti. Ovo pomaže u stvaranju uverenja da su prisilne misli iracionalne, precenjene i da ne zaslužuju preterane i iscrpljujuće kompulzivne odgovore.
Ali, osobe koje pate od OKP-a uglavnom su svesne da priča od koje strahuju nema smisla. Veoma često umeju i da ukažu na sve razloge zbog kojih ona nema smisla.
Uopšteno govoreći, osobe sa OKP-om sposobne su da se izbore sa mislima kojih se plaše pomoću racionalnih alternativa. Međutim, prinude postoje i dalje, jer misli kojih se plaše dolaze sa neprijatnim i neželjenim osećanjem koje osobu obuzima u potpunosti.
Uprkos tome što osoba razvije racionalna zapažanja kada je u pitanju priča od koje strahuje, ovo nema dugoročnog uticaja. Ispravno razmišljanje nikada se i nije dovodilo u pitanje, već težina osećanja koja su posledica priče od koje se strahuje.
Osećanje
Osećanje, preciznije- osećaj je ono što osobu tera na kompulzivno ponašanje, koje naknadno osnažuje OKP ciklus. Prihvatanje ovog osećanja vremenom desenzibiliše sam osećaj i umanjuje njegovu jačinu. Nasuprot tome, ako se beži od osećaja, i ako se osoba oslanja na prinude i izbegavanja, desenzibilizacija ne može da se dogodi.
Osoba ume da prepozna da je okidač neutralan i da ima niz alternativnih asocijacija. Veoma je sposobna da kaže sebi zašto je priča od koje strahuje iracionalna i pogrešna. Međutim, nije u stanju da sebe ubedi da nešto ne oseti, jer osećanja uglavnom izmiču našoj kontroli.
Iako nije pogrešan, osećaj anksioznosti u trenutku OKP-a je neželjen. Kada smo anksiozni osećamo se loše, ali anksioznost sama po sebi nije loša. Kada se spuštamo niz tobogan ili gledamo horor film, očekujemo da osetimo treperenje u stomaku i srce koje ubrzano lupa. Svi ovi osećaji isti su kao osećaji anksioznosti. Ali u ovom kontekstu, platili smo za zabavu. Dakle, osećaj sam po sebi nije loš, već samo neželjen i u suprotnosti sa nivoom stvarnog rizika.
Slično tome, kada je OKP u pitanju, ponekad taj osećaj nije anksioznost, već tuga, usamljenost, bes, apatija ili praznina.
Osetite, i videćete rezultate
Psihoterapijski tretman koji uključuje namerno uzrokovanje osećaja ima za cilj prihvatanje emocionalnog odgovora i oslobađanje od njega, bez kompulzivnog ponašanja dok osećanja traju.
Osećanje je neprijatelj, i osećanje je problem. Rešenje je pokazati sebi da ste jači od njega, da ono ne najavljuje nešto užasno i da ste dovoljno jaki da podnesete neprijatnost ovog iskustva. Dovoljno ste snažni, a strašni ishod koji zamišljate neće doći. Ostanite čvrsto na nogama, i pustite da oluja prođe.
Lečenje se započinje malim koracima i postepeno se radi na poboljšanju. Uz doslednost, i volju da pogurate sebe napred, uprkos neprijatnosti, na kraju ćete pronaći svoju mentalnu i emocionalnu snagu, a za njom će uslediti i sloboda.
