Isceljenje traume: kako pronaći reči

trauma, isceljenje, zalečenje, traumatični događaj, pomoć, sigurnost, bezbednost, briga, bol, strah, post-traumatski stresni poremećaj, traumatična sećanja
Trauma i zavet tišine
Zakaži sada

Trauma lako prkosi jeziku, i opire se komunikaciji. Isceljenje traume uključuje transformaciju neizrecivog u priču koju možemo da ispričamo.

Šta predstavlja traumatični događaj?

Traumatični događaj najčešće je onaj koji je preteći po psihički ili telesni integritet, naš ili naših voljenih. Može izgledati kao borba, seksualni ili fizički napad, smrt deteta, samoubistvo nekog dragog, nesreća, zatočeništvo, mučenje, prirodne katastrofe, kao i dijagnoza bolesti opasne po život.

Priroda pamćenja traume

U većini slučajeva, sećanje na traumatični događaj nije narativno, kao sećanje na obične, svakodnevne događaje, i veoma često ne može se artikulisati uz adekvatan početak, razradu i kraj. Uzburkano je, isprekidano i neorganizovano. Otisak je traume, sa mnogo krhotina koje treba transformisati.

Zašto nam fale reči?

Neurobiološki i psihološki uticaj

Neposredno nakon traumatičnog događaja većina ljudi nema koherentnu priču o tome šta se dešavalo, jer su se trudili da prežive.

Kada smo pred licem opasnosti, naša psihobiologija preuzima vođstvo. Dodatno se aktivira desna hemisfera mozga, povezana sa preživljevanjem i emocionalnom ekspresijom, dok je leva, zadužena za verbalno-lingvističke sposobnosti, utišana.

Povišena aktivacija autonomnog nervnog sistema ispoljava se kroz pojačan i ubrzan rad srca, ubrzano disanje, bledilo i hladnoću kože, proširene zenice i povišen krvni pritisak. Telo nas priprema na odgovor, uz ˝bori se ili beži˝ reakciju.

U trenucima kada ni beg ni borba nisu opcija, telo pribegava odgovoru u vidu zaleđenosti u mestu, veoma često pogrešno shvaćenom. Ovo je takođe deo instinkta za preživljavanje. Forma je disasocijacije (osoba je tu fizički ali ne i psihički), i izgleda kao usporavanje vremena, izmenjene stvarnosti u kojoj su bol i strah zaleđeni. Za zarobljenika, žrtvu silovanja, i zlostavljano dete ovo je beg kada bega nema.

Pored aktivacije refleksa neophodnih za preživaljavanje, na koji god to način bilo, često se javljaju i psihološki razlozi koji nas drže dalje od pronalaska reči za ono što se desilo.

Samozaštita

Mesecima, nekad i godinama nakon traumatičnog događaja, možemo biti prestravljeni od ponovnog doživljavanja istog, i zato izbegavamo sve okidače koji nam mogu pokrenuti sećanja. Želja da zaštitimo sebe od bola, izbegavanjem, oduzima nam šansu da pronađemo reči i započnemo isceljenje.

Zaštita drugih

Neki ne pronalaze reči za definisanje svojih misli i sećanja usled pokušaja da zaštite bliske osobe od onoga što su iskusili. Svog partnera, decu, čitavu porodicu.

Socijalni uticaj

Suočeni sa slikama široko rasprostranjenih katastrofa, mnogi vide toliko bola, da previde sopstvena prava da posvedoče o svojoj traumi.

˝Ko sam ja da o tome govorim kada ima onih koji pate još više˝

Oni koji su izgubili brata ili sestru samoubistvom, retko osećaju da imaju pravo da svoj bol iskažu kroz reči. Zbunjeni, neretko sa osećajem krivice što nisu uspeli da pomognu ili spasu, pored roditelja koji tuguju, prepušteni su sami sebi. Ne želeći da pridodaju bolu, ostaju bolno tihi.

Pronađi svoje reči

Uspostavljanje fizičke i psihološke sigurnosti

Sigurnost je esencijalna kako bismo se prisetili traume i transformisali je.

Za neke, prolazak vremena kreira dovoljno psihološke udaljenosti i novog iskustva, da na okidače mogu da reaguju sa manje straha i više kapaciteta da formiraju i oblikuju svoju priču.

Za druge, biti odrasla osoba služi kao prigušivač za bespomoćnost i omogućava ponovno povezivanje sa istraumiranim delom ličnosti. Osoba će lakše pronaći svoj glas kao odrasla, i moći će da se suoči sa onim što kao dete nekada nije bila spremna da zna.

Pozitivne konekcije

Akcija pričanja priče u sigurnosti bezbedne veze i bliskosti, može dovesti do promene u obradi traumatičnih sećanja.

Povezivanje na svesnom, kao i podsvesnom nivou, pomaže isceljenju. Povezanost sa prijateljima, ili partnerom može biti sigurni oslonac i temelj za razvoj priče.

Povezivanje sa terapeutom može biti krucijalno u isceljenju traume. U sigurnom prostoru, zaštićeni, sa nekim kome verujemo i ko je tu da bi nas saslušao i video ono što još uvek nismo spremni da izgovorimo, trauma može pronaći preobličenje i pamtiti se na drugačiji način.

Rad iz tela ka spolja

Formulisanje traume može početi od tela. Vežbanje, ples, joga itd., u službi su redukovanja simptoma traume koji zaostaju do sadašnjeg trenutka. Omogućavaju nam da pokretom osetimo pozitivnu povezanost sa sopstvenim telom, uz iskustvo lepih telesnih senzacija.

Umetnost, muzika i pisanje koriste se velikim delom našeg mozga, pružajući nam tako nove načine za sopstveno izražavanje. Predstavljaju alat koji nam pomaže u artikulaciji svega što je teško izgovoriti naglas.

A mi smo tu za vas, da vam pomognemo da prekinete zavet tišine. Da vas nežno i sa razumevanjem povedemo putem zaceljenja. Jer sve ono čega se čvrsto držimo, isto je kao da zadržavamo dah- gušimo se. Hodanje po vodi odavno više nije čudo; zamenilo ga je koračanje u miru, sa samim sobom i svetom oko sebe, na ovom našem uzburkanom tlu.

Prethodni tekstNauka iza osvete i praštanja
Sledeći tekstIsceljenje traume, 2.deo: šta nakon reči?
Dr Petar Vojvodić
Psihijatar, REBT Psihoterapeut. Osnivač i direktor edukativnog centra Psihocentrala