Bilo koja veza u kojoj postoji zlostavljanje ostavlja velike posledice na žrtvu. Iako nasilje u porodici ne spada u zvanično priznata ,,oboljenja” od strane stručnjaka za mentalno zdravlje, osobe koje trpe nasilje u porodici nesumnjivo imaju određene zajedničke simptome. Mnoge žrtve pate od depresije ili post-traumatskog stresnog poremećaja. Što duže nasilje traje, osoba koja ga trpi ima veću šansu da oboli od različitih mentalnih bolesti. Ono što žrtva nasilja u porodici ili bilo koje druge vrste zlostavljanja može da uradi je da ga prepozna i da potraži pomoć što pre.
Simptomi
Žrtve nasilja u porodici ili bilo koje druge vrste zlostavljanja pokazuju neke od sledećih emocija i ponašanja:
- Nervozu, anksioznost i hroničnu zabrinutost;
- Stalno stanje opreza koje im ne dopušta da se opuste ili zaspe;
- Osećanje beznađa i očaja jer žrtve misle kako nikada neće moći da pobegu iz odnosa u kojem trpe zlostavljanje;
- Strah da ne mogu da se zaštite ili da zaštite dete. Uprkos tome odbijaju pomoć rođaka, prijatelja i profesionalaca;
- Žrtva veruje da zaslužuje nasilje;
- Žrtva veruje da je odgovorna za nasilje;
- Flešbekovi, misli i sećanje na nasilje i noćne more;
- I drugo.
Žrtve nasilja u porodici mogu da imaju fizičke simptome i posledice koje nisu direktno izazvane samim činom nasilja, već konstantnim stresom i tenzijom zbog zlostavljanja. Ovi simptomi mogu biti:
- Glavobolje;
- Astma;
- Gastrointestinalni problemi;
- Hronični bolovi;
- Insomnija;
- Bol u karlici;
- Bol u leđima.
Koje su faze nasilja?
Studije su pokazale da nasilje u porodici prati određene faze koje mogu da se razviju u toku jedne nedelje ili čak više meseci.
Faza br. 1: Tenzija raste.
Tenzija raste oko svakodnevnih stvari poput novca, dece ili posla. Počinje verbalno zlostavljanje. Žrtva pokušava da kontroliše situaciju tako što udovoljava zlostavljaču i time izbegava nasilje. Međutim, u jednom trenutku verbalno zlostavljanje dostiže svoj vrhunac i počinje fizičko.
Faza br. 2: Prva epizoda nasilja.
Kako tenzija raste, fizičko nasilje počinje. Obično je pokrenuto nekim spoljašnjim događajem ili emocionalnim stanjem zlostavljača – a ne žrtvinim ponašanjem. Ovo znači da je prva epizoda nasilja nepredvidiva i van žrtvine kontrole.
Faza br. 3: Faza medenog meseca.
Isprva se zlostavljač stidi svog ponašanja. Kaje se i pokušava da okrivi partnera za nasilje. Iz osećaja krivice pokazuje čak i više ljubavi i pažnje. Želi da pokaže žrtvi da se nasilje neće više nikada ponoviti. Ovaj romantični momenat zbližava žrtvu i zlostavljača i daje nadu žrtvi da ne mora da napusti ovakvu vezu.
Ove tri faze se iznova ponavljaju. Upravo je faza medenog meseca ta koja drži žrtvu u ovakvom odnosu iako zlostavljanje postaje sve gore i gore.
Ko su najčešće nasilnici?
Bilo ko može da bude zlostavljač, baš kao što se bilo ko može naći u ulozi žrtve. Međutim, istraživanja su pokazala da zlostavljači ipak imaju neke zajedničke karakteristike, kao na primer:
- Manje su obrazovani od žrtve;
- Dolaze iz nižeg društveno-ekonomskog statusa nego žrtva;
- Imaju potrebu za pažnjom;
- Posesivni su, ljubomorni i kontrolišući;
- Emocionalno su zavisni od partnera;
- Imaju nisko samopouzdanje;
- Nefleksibilni su u vezama;
- Skloni su besu;
- Koriste decu da bi imali kontrolu nad žrtvom;
- Lažu da bi držali žrtvu u potlačenom položaju;
- Krive žrtvu za zlostavljanje koje se trpi;
- I ostalo.
Ko su najčešće žrtve?
Žrtve nasilja najčešće:
- Imaju lošu sliku o sebi;
- Ekonomski i emocionalno zavise od zlostavljača;
- Nisu u kontaktu sa sobom i svojim potrebama;
- Imaju nisko samopouzdanje;
- Misle da mogu da promene zlostavljača;
- Veruju da je ljubomora dokaz ljubavi;
- I slično.
Šta uzrokuje nasilje u porodici?
Nasilje u porodici počinje u trenutku kada zlostavljač oseti potrebu da kontroliše svog partnera, odnosu žrtvu. Zlostavljači uglavnom imaju nisko samopouzdanje, veoma su ljubomorni, i teško kontrolišu bes i ostale jake negativne emocije. Neretko se osećaju inferiorno u odnosu na žrtvu kada je u pitanju obrazovanje i/ili društveno-ekonomski status.
Oko 95% porodičnog nasilja vrše muškarci nad ženama. Uglavnom su to oni koji smatraju da žene nisu ravnopravne sa muškarcima. Većina njih je ili odrasla u porodicama gde je takođe postojalo nasilje ili imaju neki nedijagnostikovani poremećaj ličnosti ili mentalnu bolest.
Partner pokušava da dominira tako što emocionalno, fizički i/ili seksualno zlostavlja žrtvu. Najčešće su zlostavljači naučili da se ponašaju na ovakav način jer su se već sa njim susreli u porodici, u krugovima u kojima se kreću ili u kulturi u kojoj su odrasli. Moguće je i da su sami bili žrtve nasilja kao deca. U tom slučaju veruju da je nasilje jedini način da se reše konflikti između ljudi.
Dečaci koji su naučeni da žene ne treba poštovati su često zlostavljači kada odrastu. S druge strane, devojčice koje su iskusile nasilje u porodici imaju više šansi da budu žrtve svojih partnera. Alkohol i droga mogu takođe da doprinesu nasilnom ponašanju. 
Ne postoji situacija ili emocija koje opravdavaju ponašanje zlostavljača. Žrtva bi trebalo da što pre prepozna situaciju u kojoj se našla i da se obrati za pomoć. Sa druge strane, i zlostavljač je taj koji treba da se obrati stručnom licu jer verovanje da ima pravo da bilo koga zlostavlja fizički, seksualno, psihološki ili emotivno je nezdravo i destruktivno ponašanje koje treba lečiti.
