Psihoterapija – jedni ne veruju u nju, dok drugi pak veličaju njene moći. Za neke je to magičan proces promene dok je za druge gubljenje vremena. Najčešći mitovi sa kojima se susrećemo su:
- psihoterapija treba da bude laka i bezbolna
- u psihoterapiji moram neprekidno da napredujem
- psihoterapija treba da se tiče određenog problema
- dobar prijatelj je najbolji psihoterapeut
- psihoterapeuti uvek ćute i samo slušaju
Ali šta je zapravo psihoterapija?
Psihoterapija je „zajednički naziv za niz tehnika i procedura koje verbalnom interakcijom između terapeuta i pacijenata nastoje ukloniti poremećaje u doživljavanju i ponašanju, menjati neke osobine ličnosti koje interferiraju sa zadovoljavajućom adaptacijom na okolinu, ili podsticati pozitivni razvoj ličnosti“. („Psihologijski rječnik“, Zagreb, 1992.)
Može se još objasniti kao „složen postupak pružanja psihološke pomoći zasnovan na određenoj teoriji i tehnici, a sastoji se u planskom i sistematičkom verbalnom i neverbalnom uticaju psihoterapeuta na osobu sa problemima (pacijent, klijent), sa ciljem da je oslobodi simptoma, oduči od patološkog načina doživljavanja i nepoželjnih obrazaca ponašanja, kao i da izazove pozitivne promene u ličnosti “.(„Rečnik psihologije “, 2008.)
Možemo videti da odgovornost u terapiji nije isključivo na terapeutu. Klijent je glavni akter svoje psihoterapije i kao takav snosi veliki deo odgovornosti za promenu. Terapeut i klijent zajedno formulišu problem na kome bi želeli da rade kao i ciljeve psihoterapije. Zato psihoterapija ne može biti mističan proces pomene već mukotrpan rad na sebi. Sa druge strane pozicija terapeuta veoma je specifična i ne može se zameniti niti porediti ni sa jednom drugom. Terapeut nam nije ni roditelj ni drug ni poznanik… Terapeut je stručno lice koje na osnovu svog znanja i iskustva formira hipoteze o problemu koji klijent ima i kroz rad sa klijentom ih testira validira ili odbacuje i na taj način vodi klijenta kroz terapiju. Terapeutova pozicija je specifična i zbog toga što ni na koji način ne sudi o osobi koja je došla na terapiju već se jednostavno trudi da razume i objasni klijentovo ponašanje i njegova osećanja. Klijent stoga može biti rasterećen i ne mora brinuti šta će terapeut misliti o njemu, da li odobrava njegove postupke, da li bi svojim rečima mogao da uvredi ili povredi terapeuta. U zavisnosti od toga koliko je klijent spreman da radi na svom problemu ili ciljevima psihoterapijski proces može biti uspešniji ili manje uspešniji brži ili sporiji. Važno je znati da se u toku svakog terapijskog procesa javljaju i otpori ka promeni bez obzira koliko je ona željena.
Sa jedne strane klijent želi da se promeni ali se i plaši novina koje promena nosi
Sa druge strane od datog problema ili ponašanja verovatno je imao i određenu dobit, koje često ni sam nije svestan. Cilj klijenta i terapeuta jeste da ove otpore zajedno savladaju.
Šta uraditi kada imamo problem u komunikaciji sa terapeutom?
Ukoliko nam se ne dopada nešto što je terapeut uradio ukoliko se ne slažemo sa nečim što je rekao ili njegove reči u nama pobuđuju jaka osećanja najbolje bi bilo da o tome otvoreno porazgovaramo sa svojim terapeutom. Svaki terapeut trebalo bi da ohrabri svoje klijente da mogu otvoreno da razgovaraju o onome što im u terapiji smeta, bez straha da će ih terapeut odbaciti, da će se naljutiti, uvrediti ili prekinuti saradnju. Takvo ponašanje ne bi bilo profesionalno u terapiji. Svaki terapeut svestan je da se u toku terapije neizbežno javljaju otpori kod klijenata upravo zbog toga što je proces promene težak. 
Zato se ne treba plašiti da sa SVOJIM terapeutom podelimo svoja osećanja i SVE teškoće vezane za terapiju
