Svi roditelji žele da odgajaju decu koja su saosećajna, empatična, lepo se ophode prema drugima, imaju samopouzdanja, imaju svoje mišljenje, imaju dobar sistem vrednosti, ponosni su ali ne i arogantni, cene sebe i svoje sposobnosti.

Istraživači Džon i Džuli Gotman govore o dva faktora koja utiču na to kakva će deca biti kada porastu tj. “kakva će na kraju ispasti”. Ti faktori su:

  1. Emocionalna regulacija – sposobnost razumevanja i kontrole sopstvenih emocija
  2. Socijalni odnosi – kako se deca slažu sa drugom decom i odraslima

Na žalost, u fokusu većine saveta o roditeljstvu nisu ovi faktori već su tehnike disciplinovanja koje samostalno ne pomažu u dostizanju ovih ciljeva. Dakle, roditeljstvo je mnogo više od disciplinovanja. Veliki deo dobrog roditeljstva je u stvari podučavanje dece emocionalnoj regulaciji.

Džon Gotman govori da se gore navedeni ciljevi mogu postiću uz pomoć takozvanih “magičnih trenutaka”. To su trenuci povezivanja roditelja i deteta kada je dete uznemireno. U toku ovih trenutaka roditelji stvarno mogu uticati na to koja osećanja dete ima o sebi i svetu.

Kako će se roditelj povezati sa detetom u tim “magničnim trenucima” zavisi od njihovih samih “meta emocija” (kako se roditelji osećaju povodom svojih emocija), što je direktan rezultat roditeljskih iskustava iz detinjstva (kako su ih drugi tretirali kada su pokazivali emocije).

Kada govorimo o meta emocijama Gotmanovi su otkili dva tipa roditelja.

  1. Neodobravajući – Koji na tugu i bes kod deteta gledaju kao na štetne. Ovaj tip roditelja će uraditi sve da promeni detetove emocije u pozitivne jer smatra da bilo koja emocija sem sreće ukazuje da je neuspešan roditelj.
  2. Emocionali treneri – Roditelji koji na emocije gledaju kao na priliku za povezivanje i podučavanje. Ovi roditelji primećuju nizak intenzitet emocije kod svoje dece i kod sebe. Oni prihvataju sve emocije sa razumevanjem i empatijom a potom postavljaju granice ili rešavaju probleme u zavisnosti da li je neprihvatljivo ponašanje povezano sa emocijom.

Kako biti emocionalni trener svom detetu?

  1. Pomozite detetu da imenuje svoje emocije. Da bi deca mogla da regulišu svoje emocije moraju ih prvo razumeti. Potrebno je da razumeju koju emociju doživljavaju, zašto su doživeli tu emociju i šta mogu da urade da se umire kada je ponovo budu doživeli.
  2. Validirajte i prihvatite sve dečije emocije, a onda iznesite svoj stav o neprihvatljivom dečijem ponašanju.

Na primer, kada je dete besno i udara, potrebno je empatisati sa detetom, razumeti zašto se oseća besno ali mu ukazati da udaranje nije prihvatljivo ponašanje kada je neko besan.

  1. Postavite jasne granice kada se pojavi neprimereno ponašanje. Prihvatanje detetovih osećanja ne implicira da roditelj mora da prihvata i sva njegova ponašanja. Roditelji treba da ukažu detetu koje ponašanje je prihvatljivo, a koje nije. Takođe, potrebno je uvek dati alternativu – reći detetu šta umesto tog neprimerenog ponašanja može da uradi. Na primer: “Razumem da si ljut, ali ti neću dozvoliti da udaraš. Dođi i sedi pored mene. Kada si besan potrebno je da udahneš duboko ili da se izdvojiš dok se ne smiriš.”
Tim Psihocentrale