Moć ranjivosti

Autorski članak, ranjivost, bliskost, snaga, evolucija, strah, pomoć, potražiti pomoć, stid, sramota, prevazići stid, prevazići zatvorenost
Ranjivost u međuljudskim odnosima mnogo češće je snaga nego slabost
Zakaži sada

Jedna od šokantnijih statistika sprovedenih na temu ranjivosti, pokazuje da u situacijama poput davljenja u restoranu, muškarci ponekad, usled straha od sramoćenja, umesto da potraže pomoć požure u toalet, gde se neretko udave, ukoliko već nema nekoga unutra ko bi im pomogao.

Isto se odnosi i na muškarce koji na ulici osete iznenadan bol u grudima.

Da li je toliko strašno zatražiti pomoć, da radije biramo fatalan ishod?

Potražiti pomoć samo je podskup jednog od univerzalnih strahova- strah od ranjivosti- koji u nama izaziva sve osećaje od sramote do terora. I to sa dobrim razlogom. Izjednačavamo ga sa slabošću i submisivnošću, nekada i sa opasnošću, jer ovaj strah predstavlja kapacitet da budemo ranjeni, a ranjena životinja nema mnogo šansi za preživljavanje.

Naš strah od ranjivosti i naše obožavanje snage, koje je prisutno u toliko mnogo oblika, prožimaju se kroz sve sfere života, od političkih do ličnih. Podjednako prisutne u srži rata, i idividualnim barikadama koje postavljamo oko sebe. I što više gledamo na svet kao na mesto koje nas može povrediti, sve više jačamo svoju odbranu, i sve smo manje sposobni da drugima otkrijemo nešto o sebi, posmatrajući to kao slabe tačke i pukotine u svojoj odbrani.

Sa druge strane, što je iskušenje da očuvamo svoje bedeme veće, to je u nama želja da ih srušimo jača, jer smo donekle uvek svesni da nešto u nama ne voli zidove koje gradimo.

I tako lako počnemo da živimo zagonetku- zidovi druge drže spolja, ali i nas drže zatočenima unutra.

Živimo pomisao da, ukoliko nam je zamak opkoljen neprijateljskom vojskom, i utvrđenje nam negde bude probijeno, ovakva ranjivost biće slabost. Čak i da verujemo da je život veliko bojno polje, a međuljudski odnosi igra preživljavanja, rata nema. I ranjivost koje se toliko plašimo više je afirmacija života nego preteća po život. Ranjivost treba da bude voljni čin, izbor da pokažemo svoje karte, spustimo odbranu, i dozvolimo sebi da budemo viđeni, čak i kada se suočimo sa odbijanjem, izdajom, ili gubitkom kontrole.

Sa razlogom govorimo o slaboj tački kada se zaljubimo ili osećamo naklonost prema nekome ili nečemu. Tada refleksno izjednačavamo ljubav sa ranjivošću.

Da bismo voleli treba nam ta mekana, ¨slaba¨ tačka.

I upravo u ovom kontekstu snaga nije nužno moć, i nije prednost. Pogotovo ako je ona vrsta snage koju koristimo da potisnemo emocije i podignemo štit.

Veliki broj novijih istraživanja na temu stida govori da oni koji iskuse osećaj pripadnosti slobodniji su u činu ranjivosti. Dopustiti drugima da vide čega se stidimo pomaže u izgradnji intimnosti i poverenja, vrlina koje su kamen temeljac svake zdrave veze.

Ljubav bez pretvaranja da nismo ranjivi otvara nas dubini osećanja koje ne možemo da spoznamo kada smo pod zaštitom. Kada prestanemo da se distanciramo od drugih, veći deo našeg bića postaje dostupan.

Ukoliko smo voljni da pokažemo svoju autentičnost u svoj njenoj haotičnoj ljudskosti, i otkrijemo da smo i dalje voljeni, spoznaćemo jedno od najdubljih životnih zadovoljstava: biti voljen upravo zbog toga što jesi.

Autorski članak, ranjivost, bliskost, snaga, evolucija, strah, pomoć, potražiti pomoć, stid, sramota, prevazići stid, prevazići zatvorenost
Biti ranjiv znači zameniti strah ljubavlju

Kočnice iziskuju trud, a podizanje zidova težak rad, i oba su iscrpljujuća. Konstantna i kontinualna budnost koju zahteva stalno povlačenje kočnica pred otvorenošću napor je koji slabi imuni sistem, srce i nervni sistem.

Jedna od studija o terapiji pisanjem, pokazala je da oni koji su pisali o svojim najdubljim mislima i osećanjima u vezi sa traumatičnim iskustvima osete boljitak i do 50%.

I ne moramo početi sa davanjem srca na dlanu. ˝Molim te˝i ˝Hvala ti˝ savršeni su primeri ranjivosti koja predstavlja snagu. Prva odaje priznanje želji za pomoći, dok je druga priznanje da je neko izašao u susret našoj potrebi. Obe pomažu izgradnji mostova i učvršćivanju veza među ljudima.

˝Izvini˝ i ˝Ne znam˝ takođe su dva primera koja rade upravo suprotno od očekivanog- ne umanjuju naš kredibilitet, već ga uvećavaju, i doprinose izgradnji poverenja.

Isto se odnosi i na izražavanje onoga što želimo. Ovo takođe spada u ranjivost jer postoji šansa da nam neće biti pruženo, ali je zdravo jer iskazujemo svoje potrebe i želje, učeći tako nekoga kako da nas razume.

Ranjivost samo iznutra liči na slabost, dok posmatrana spolja dobija oblik hrabrosti.

Kada je vidimo u drugom, inspirisani smo. Kada vidimo da je neko spustio svoj štit, znamo da i mi bezbedno možemo učiniti isto. Bez obzira da li ovo uključuje izvinjenje, traženje pomoći, priznanje greške, ili nesigurnosti, biti prvi koji izjavi ljubav, ili prvi koji pruži ruku pomirenja.

Kako se osećamo po pitanju ranjivosti, zavisi i od toga kako je dočekana od strane osobe pred kojom razotkrivamo sebe. Možda nemamo kontrolu nad tim delom, da li ćemo biti dočekani sa ljubavlju i razumevanjem, recipročno, ili ne; ali uvek možemo početi od sebe. Priznati sami sebi kako se osećamo. Odgovoriti iskreno i drugome kada nas pita kako se osećamo.

Ukoliko ste pak na drugoj strani, kao osoba pred kojom neko pokazuje svoj ranjivi deo sebe, ne žurite. Ne slušajte da biste odgovorili. Ne menjajte temu, i ne trudite se da nekoga brzinski oraspoložite. Nemojte umanjiti sirovost trenutka i nečije otvorenosti.

Pomak od straha i neprijatnosti na ranjivost, i slavljenje ranjivosti, može ličiti na težak uspon. I mnogo je više od transparentnosti između dva ljudska bića.

Borba je čovečanstva da strah zameni ljubavlju, a osudu saosećanjem.

Potrebno je da sebe vidimo kao dete koje uči da hoda. Dete koje padne stotinu puta, koje podignemo i ohrabrimo da nastavi dalje. Uostalom, koliko je celom čovečanstvu bilo potrebno da se uspravi, i prohoda? Par miliona godina? Dete za to ima par meseci. Čini se nadljudski, ali nije. Ljudi to mogu.

Ti to možeš.