Tehnike za detektovanje laganja

Mnogi od nas videli su poligraf na filmu i retko ko je odoleo da se ne zapita može li se on prevariti. Da bi odgovorili na ovo pitanje neophodno je poznavati principe na osnovu kojih poligraf radi. Najpre treba reći da pouzdanost poligrafa počiva na merenju fizioloških parametra, jer kako se smatra, njima je teže manipulisati.

Neke od fizioloških komponenata koje poligraf meri su: rad srca, puls, provodljivost kože. Osnovni princip rada poligrafa bazira se na uporednoj analizi ovih komponenata u toku ispitivanja. Naime u navedenim ispitivanjima pošto je kontrolna i kritična pitanja. Kontrolna pitanja osmišljena su tako da ne podstiču fiziološku pobuđenost i odnose sa na uobičajene stvari (npr.Da li ste student?).

Kritična pitanja vezanu su za kriminalni akt ili događaj i pretpostavlja se da ukoliko postoji razlog za sumnju ispitanik će imati poteškoća da prikrije svoje uzbuđenje, koje će se manifestovati preko promene u fiziološkim komponentama (ubrzan rad srca, preterano znojenje…). Ove dve vrste pitanja nasumično su raspoređene, tako da ispitanik ne može znati kojoj grupi pripada sledeće pitanje. Zadatak poligrafa jeste da nam omogući da uvidimo da li postoje značajne razlike u fiziološkoj pobuđenosti u toku ispitivanja kontrolnim i kritičnim pitanjima. Smatra se, da što su razlike u fiziološkim parametrima veće, to sa većom sigurnošću možemo tvrditi da neko pokušava da nas slaže. Osnovna mana poligrafa jeste što su situacije ispitivanja uglavnom stresne za većinu ispitanika (bilo da imaju udela u kriminalnom aktu ili ne) te su samim tim i fiziološki parametri povišeni.

Sa druge strane, najlakši način da se poligraf prevari jeste da fiziološki parametri budu konstantno povišeni što se može postići zabadanjem igle u usnu duplju ili konstantnim ugrizima jezika. Pored ovoga pojedinac se može napregnuti kako bi za vreme kontrolnih pitanja izazvao fiziološku pobuđenost (npr. naprezanjem mišića bešike i anusa), dok bi onda za vreme kritičnih pitanja došlo do relaksacije i opuštanja.

Neke studije pokazuju da je poligraf sa tačnošću identifikuje proces laganja u 76% slučajeva, dok sa drugim istraživanjima, u 37% slučajeva dolazi do pogrešne identifikacije. Poligrafska tehnika prvi put je upotrebljena 1920. godine i od tada postoje mnogi pokušaju da se ova tehnika unapredi. Neke od sofisticiranijih tehnika, čiji je poligraf preteča, mere promene u EEG aktivnosti mozga. Pokazano je da specifičan tip talasa, pod oznakom P300, ima veću amplitudu ukoliko pojedinac prepoznaje, zvuk ili miris nego ako ih čuje ili oseti po prvi put.

U novijoj tehnologiji poznat je i metod moždanih otiskaka (brain fingerprinting) razvijen od strane američkog naučnika LarwenceFrawell-a. Osnovna premisa njegovog rada jeste da se različiti moždani procesi aktiviraju ukoliko baratamo poznatim ili relavantnim informacijama, ili sa druge strane, nepoznatim ili nebitnim činjenicama. Čak i ukoliko je ova tehnika veoma pouzdana, kako neki autori tvrde, postavlja se pitanje kako i kada ju je opravdano koristiti. Pored toga, neophodno je i osnovno medicinsko znanje kako bi se dobijeni rezultati valjano tumačili. U Sjedinjenim Američki Državama, već se uveliko vode debate vezane za način i mesto primene ovakvih tehnika. Da li bi se ove i slične tehnike mogle upotrebiti u selekciji kandidata za željeni posao samo su neka od pitanja koja se u ovom trenutku nameću.