Ljudi mogu iskusiti anksioznost zbog smrti voljene osobe, bez obzira da li postoji visok rizik od smrti ili ne. Ukoliko rizik postoji, najbolje je dozvoliti sebi da se osete i strah i tuga, ali je neophodno potražiti pomoć ako osećanja postanu parališuća. Sa druge strane, zabrinutost zbog toga što voljena osoba može da umre kada ne postoji stvarni rizik, može biti simptom generalizovanog anksioznog poremećaja.
Na koji način onda možemo smiriti sopstvenu strepnju da će naša voljena osoba jednog dana umreti? I kako se nositi sa situacijom u kojoj znamo da je taj dan možda bliži nego što smo mislili?
Dve vrste anksioznosti
Postoje dve glavne vrste anksioznosti kada je u pitanju smrt voljene osobe:
Kada voljena osoba ima tešku bolest ili je u velikom riziku od smrti- tada ste zabrinuti zbog predstojeće smrti.
Kada vaši najmiliji nisu posebno izloženi riziku od smrti, ali vi svakako ne možete da prestanete da brinete da li će umreti.
Ove dve vrste anksioznosti su veoma različite, tako da zahtevaju i različit pristup.
Scenario 1: Zabrinutost kada postoji rizik od smrti
Jedno je shvatiti da je smrt neizbežna i da stvari često mogu biti izvan vaše kontrole, ali drugo je pomiriti se sa tim saznanjem. Ne očekujte od sebe da budete potpuno racionalni i staloženi kada razmišljate o smrti. Dozvolite sebi da osećate anksioznost i tugu.
Istovremeno, uverite se da se prirodna anksioznost i tuga nisu pretvorile u preokupaciju i emocije koje vas paralizuju. Ukoliko osetite da ne možete da se brinete o sebi na odgovarajući način i ukoliko vam je svakodnevno funkcionisanje otežano, biće neophodno da preduzmete određene korake kako biste se osećali bolje. Tolika zaokupljenost mislima o smrti voljene osobe dovešće i do toga da ne možete da uživate u vremenu provedenom sa njom.
Za početak, postoje dve stvari koje možete učiniti kako biste pomogli sebi.
1. Siđite sa „šta ako“ vrteške
Bez obzira na prognozu, najbolji način da iskoristite preostalo zajedničko vreme jeste da živite u trenutku. Usporite sa obavezama, oslobodite se smetnji i najvažnije, siđite sa šta ako vrteške.
Šta ako vrteška je poput drveta. Svako drvo ima snažni koren i kontakt sa tlom – to je sadašnji trenutak. Tamo je sigurno; tu se osećate utemeljeno. Kako se penjete uz drvo, sa svakim novim grananjem grane postaju tanje, a noga drhtavija. Takvo mesto predstavlja veći rizik. U nekom trenutku više nije korisno razmišljati tako daleko unapred.
Naravno, možda su vam na umu praktična pitanja. Potrebno je doneti važne medicinske odluke i planove za nepredviđene slučajeve. Ali, ovim zadacima treba se posvetiti samo u njihovoj osnovi. Odvojite određeno vreme za donošenje odluka, umesto da im neiscrpno posvećujete vreme kad god se pojave u vašoj svesti. Pomatrajte ove odluke kao zadatke koje treba obaviti umesto kao novi način življenja podstaknut teskobom. Kad god nije vreme za donošenje odluka, ostavite takve misli po strani.
2. Ne zanemarujte razgovore o smrti
Niko ne voli da razgovara o umiranju. Ponekad članovi porodice iz dobre namere prekidaju razgovore o smrti svoje voljene osobe. Ali, poricanje zapravo sprečava voljenu osobu da izrazi svoja stvarna osećanja, zbog čega se verovatno oseća usamljeno u trenutku kada joj je najpotrebnija bliskost. Možda se osećaju uplašeno, tužno, besno, možda prihvataju ovu činjenicu, ili osećaju čitav niz emocija i potrebno im je da ih čujete i razumete.
Nedavna studija u kojoj su učestvovale medicinske sestre iz palijativne nege, na temu umirućih pacijenata, otkrila je da je većina njih želela da podeli svoje iskustvo i izrazi svoje brige. Kada zanemarimo razgovore na temu smrti, sprečavamo voljene osobe da izraze svoja osećanja u veoma važnom trenutku svog života.
Scenario 2: Zabrinutost kada je malo verovatno da će osoba umreti
Da li ste se ikada toliko intenzivno brinuli zbog nečije smrti da ste paničili sve do trenutka kada su ušli na vrata i objasnili da kasne zbog gužve u saobraćaju?
Nije „ludo“ biti zabrinut za savršeno zdravog partnera ili voljenu osobu. Možda smo skloniji ovoj vrsti brige ako smo u prošlosti doživeli neočekivani gubitak ili ako smo u poslednje vreme posebno pod stresom, uznemireni ili ranjivi.
Još jedan uobičajeni razlog za zaokupljenost smrću voljene osobe je generalizovani anksiozni poremećaj (GAD). Osobe sa ovim poremećajem provode mnogo vremena brinući o tome šta sve loše može da se dogodi, do te mere da to ometa njihovo svakodnevno funkcionisanje.
Šta je u stvari briga i koja je njena uloga?
Bez obzira na to koji je izvor brige, postoje načini da smanjite njen uticaj na vaš život.
Potrebno je da shvatite da je briga način na koji vaš mozak pokušava da se oseća sigurno i pod kontrolom. Često osobe sa generalizovanim anksioznim poremećajem veruju, svesno ili ne, da zabrinutost pomaže u sprečavanju loših stvari. Kada brinemo, osećamo se kao da radimo nešto proaktivno, što nas odvlači od osećaja panike ili bespomoćnosti.
Ali, ideja da briga na neki način pomaže ili sprečava tragediju je samo iluzija. Zabrinutost ne može promeniti nijednu situaciju.
Takođe, briga može biti način pomoću koga sebe namerno održavamo u negativnom mentalnom stanju. U tom slučaju, ako se zaista dogodi ono najgore, spremni smo za to. Ovo je još jedna iluzija koju nam mozak servira. Ako voljena osoba neočekivano premine, nećemo biti ništa manje skrhani ako smo već mnogo puta zamišljali njenu smrt.
Jednostavno, postoji naukom potkovan razlog koji objašnjava zašto vaš mozak neprestano brine. Da bi vam pružio iluziju kontrole. Ovo je iluzija koju čovek želi da održava. Na taj način se lako nađe u začaranom krugu brige i iluzije o kontroli. Zato je važno da ostanemo utemeljeni podsećajući sebe da se ne upuštamo u čin zabrinutosti.
Ispričajte sebi lepšu priču
Misli su samo priče koje vam mozak priča. A kada znate zašto vaš mozak neprestano brine, i zašto vam priča baš takve priče, možete početi da odbacujete svoje brige, jednu po jednu.
Pomislite u sebi: „Ja sam plava žirafa“. Zatim se pogledajte u ogledalo. Da li je razmišljanje „Ja sam plava žirafa“ učinilo tu misao istinitom? Da li je razmišljanje nekako učinilo ovu izjavu smislenom ili korisnom? Sigurno je da trenutno ne gledate u odraz plave žirafe.
Nakon toga razmislite o pričama koje vam mozak priča, poput: „Ona nikada ne kasni, sigurno joj se nešto desilo“. U redu je ako vam ove misli ponekad iskrsnu u glavi- to ne možete kontrolisati. U redu je sedeti sa njima i videti da li imaju smisla. Ali, razmislite da li im pridajete previše značaja. Zapitajte se: „Da li su ove misli zasnovane na činjenicama koje trenutno imam…ili su to samo misli?“.
Budite strpljivi i nežni prema sebi. Za sve strategije koje su navedene, kao i za mnogo toga drugog u životu, važi ona stara- lakše je reći nego učiniti. Neophodno je da sebi poklonite i veliku dozu samosaosećanja. Ipak, ono što osećate je duboka, egzistencijalna anksioznost.
Pomislite šta biste učinili za dete koje se brine da će njegov brat ili sestra umreti. Ne biste mu rekli da „ojača“ ili da „samo bude racionalno“. Zagrlili biste ga, rekli mu da razumete kako se oseća. Da znate koliko su teške ovakve brige. A zatim biste mu pomogli da shvati šta se stvarno događa. To bi moglo izgledati kao podsećanje na to da su i strepnje, poput noćnih mori, samo priče koje izmišlja mozak.
Kada briga preti da vas preplavi, pronađite za sebe isto saosećanje.
