Loše detinjstvo: rane traume i njihove posledice

detinjstvo, loše detinjstvo, bolno detinjstvo, trauma, traume iz detinjstva, traumatično detinjstvo, roditelji, deca, ljubav, uspeh, neuspeh, sreća, radost, tuga, bol
Loše detinjstvo nam otežava da razvijemo zdravu verziju sebe

Kada nam se dogode loše stvari, oslanjamo se na svoje unutrašnje resurse da bismo se snašli, i pronašli adekvatan način da se sa njima izborimo. To je ono što je otpornost u svojoj suštini: naša sposobnost da izgradimo i koristimo unutrašnji rezervoar snage. Ova sposobnost počinje da se gradi u detinjstvu. Ako doživimo previše neželjenih događaja, rezervoar se isprazni. Tada dalja borba postaje beskorisna, a poboljšanje skoro nemoguće. Tako ulazimo u fazu poznatu kao očaj.

Loše detinjstvo podriva našu sposobnost da se snalazimo na adekvatan način: otežavajući ili onemogućavajući da akumuliramo energiju koja će nas podržati u životu, od samog početka. Zbog ovoga možemo postati nesposobni da se razvijemo u najlepšu verziju sebe, čak i bez većih negativnih događaja u životu. Loše detinjstvo ume poprilično da nas ošteti. Ono nam otežava da razvijemo svoje zdravo JA, u vidu netaknutog, snažnog jezgra koje nam pruža podršku dalje u životu. Niko od nas nije rođen sa takvim sopstvom, a loše detinjstvo zaustavlja njegov razvoj. Kao rezultat toga, odrasla osoba može doživeti prazninu ili videti tamu tamo gde drugi vide nadu.

Bol koju ne prepoznajemo

Često, posmatrajući druge ljude, ne možemo reći kakav bol nose u sebi. Delom zato što mogu da odluče da sakriju svoju patnju. Ali i zato što je psihički bol generalno moguće prikriti. Slomljeno JA, za razliku od slomljene ruke ili noge, možda neće biti vidljivo drugima.

U nekim slučajevima bol je delimično skrivena čak i od osobe koja je nosi u sebi. Ljudi koji imaju ranjeno unutrašnje dete mogu da osete da nešto nije onako kako bi trebalo da bude, ali ne znaju zašto. Možda otkriju da ne mogu da leže na travi i da uživaju u suncu onako kako to mogu drugi, jer ih negativne misli neprestano i naizgled neobjašnjivo napadaju. Ilii možda primećuju da ništa ne mogu da privedu kraju, iz njima nejasnih razloga.

U stvari, obe tendencije mogu imati svoj izvor u detinjstvu. Leći na travu i jednostavno uživati u životu i datom trenutku, teško je za osobu koja je rano doživela traumu. Uglavnom zbog toga što joj nedostaje unutrašnja rezerva osećaja koji osnažuju. Nemogućnost da se stvari završe do kraja može biti rezultat duboko ukorenjenog straha od kritike previše zahtevnog roditelja. Ovo se dešava čak i u situacijama kada roditelji više nisu živi.

Uticaj pojedinca i društva

U mnogim vremenima ljudi su bili potpuno svesni posledica koje ostavlja loše detinjstvo. Takav je i slučaj pisca Franca Kafke. U svom delu Pismo ocu, jednom od najpoznatijih pisama u književnosti dvadesetog veka, Kafka opisuje svog oca i njihov loš i mučan odnos. Opisuje oca krajnje oskudnog u saosećanju, dok sinu podriva osećaj sopstvene vrednosti i uliva duboku sumnju u svoje dete. U jednom trenutku Kafka govori o tome kako njegova ranjena psiha stvara telesne simptome:

… Bio sam zabrinut za sebe, na sve načine. Na primer, brinuo sam se za svoje zdravlje: brinuo sam se zbog opadanja kose, probave i leđa – jer su bila pognuta. A moje brige pretvorile su se u strah i sve se završilo pravom bolešću. Ali šta je sve to bilo? Nije bila stvarna telesna bolest. Bio sam bolestan jer sam bio razbaštinjeni sin …

Ali, Kafka takođe sumnja u sopstvenu sposobnost da uspe u bilo čemu:

Kada sam započeo nešto što vam nije bilo drago, a vi ste mi pretili neuspehom, moje strahopoštovanje prema vašem mišljenju bilo je toliko veliko da je neuspeh bio neizbežan… Izgubio sam samopouzdanje da bilo šta učinim. … I što sam bio stariji, to je materijal pomoću kojeg ste mogli pokazati koliko sam bezvredan bio čvršći; i postepeno ste, u određenoj meri, postali u pravu.

Postoje i slučajevi u kojima izvor bola nije određena osoba. Na primer, romanopisac Tomas Hardi skandalizovao je svoje savremenike prikazujući u svom delu Neznani Džud nevoljeno dete bez imena. Dete koje izvrši samoubistvo nakon što ubije svoju polu-braću kako bi svoje roditelje oslobodio dece. Međutim, Hardi ne osuđuje roditelje. Prikazuje ih kao žrtve društva. Društva čiji običaji ne dopuštaju ljudima odvojenim od supružnika, iako ne svojom krivicom – da žive srećno u zajednici sa drugim.

Izlazak iz mraka

Dečija trauma može doprineti i određenim svetlijim slikama. Sasvim je moguće, na primer, da je Kafka postao pisac kakav je postao jer ga je rani bol oblikovao u neobično reflektivnu osobu. Lik Hardijevog deteta zreo je za svoje godine.

Ali, nemogućnost funkcionisanja ili postizanja uspeha često nije glavni problem za ljude koji su pretrpeli loše detinjstvo. Veći problem su uglavnom izgledi za snalaženje u životu, i pronalaženje sreće.

Za njih, ovo je prilično teško. Nikada ne dobijamo drugu priliku da proživimo godine formiranja i izađemo iz njih neoštećeni. Niti možemo pronaći nove roditelje kao što možemo naći nove prijatelje ako se trenutni pokažu loše. Možemo se udaljiti od majki i očeva, ali onda ostajemo uskraćeni.

Problem mogu da pogoršaju dobronamerni članovi porodice koji ne mogu podneti da nas vide kako odlazimo, čak i kada smo spremni na to. Kafka u jednom delu svog pisma kaže da je njegova majka neprestano pokušavala da pomiri njega i oca i da bi, možda, da to nije činila, mogao ranije da se oslobodi.

Ništa od ovoga ne sugeriše da ne bi trebalo da pokušamo da se pomirimo sa roditeljima, ukoliko su oni odgovorni. Samo treba napomenuti da pomirenje nije uvek opcija, i nije jedino rešenje. Roditelj koji ostane nezreo i u starosti može neprekidno vraćati odraslog sina ili ćerku u bolni identitet nedovoljno dobrog deteta. Nedovoljno dobrog za uspeh i nimalo vrednog ljubavi.

Štaviše, čak i kada se udaljimo, uvek u sebi nosimo dete koje smo nekada bili.

Put do isceljenja

Izlečenje je moguće, iako put do oporavka može biti dug. Unutrašnja radost koja nedostaje može se pronaći, a rezervoar blagostanja može se izgraditi kasnije u životu, intimnošću. Djetinjstvo bez ljubavi ne znači da smo predodređeni za život bez ljubavi.

I ne samo odrasla osoba koja postajemo, već i dete koje smo nekada bili mogu na kraju pronaći svoju sreću. Jer kada se dvoje odraslih zbliže i povežu, njihov odnos nije samo odnos dve odrasle osobe, već i odnos dvoje dece. To je deo odnosa koji gajimo kroz igru i onu vrstu šaljive neozbiljnosti koju bliskost donosi. To je radost zbog međusobnog druženja, bez određene namene- slavljenje života i postojanja kao dovoljnog.

I zato, to što uvek u sebi nosimo dete koje smo nekada bili može biti blagoslov za one čije je maleno JA duboko ranjeno. Može biti blagoslov za sve koji su imali loše detinjstvo. Upravo zato što je to dete još uvek sa nama, možemo učiniti da zaceli ne samo odrasla osoba, već i dečačić ili devojčica koji smo nekada bili.

psihoterapija, psihijatrijski lekovi i psihodijagnostika daju odgovor na pitanje kako da resim problem

P.S. Razumemo da nekad nije lako pomoći ni sebi ni drugima. Naši stručnjaci, koji su do sada uspešno rešavali probleme poput ovog, će Vas povesti put rešenja. Prijavite se putem formulara za zakazivanje, obavite razgovor i rešite problem.

Formular za zakazivanje psihoterapije

Ne provodite dane u nepotrebnoj patnji. Stvoreni ste za veće stvari!

 

Prethodni tekstKako do naklonosti u tri brza i jednostavna koraka
Sledeći tekstKada dete pokuša da zavadi pa vlada
Psihijatar, REBT Psihoterapeut i Doktor nauka. Direktor udruženja za mentalno zdravlje - Psihocentrala