Šta je zajedničko narcisu i osobi koja udovoljava drugima?

narcis, udovoljavanje drugima, roditeljstvo, narcisoidni poremećaj ličnosti, međuljudski odnosi, dečija terapija, ponašanje roditelja, uspešan roditelj, toksičan roditelj
Osobe koje udovoljavaju drugima često ˝gutaju˝ svoja osećanja, dok narcisi daju prednost svojim emocijama
Zakaži sada

Iako se i narcis i osoba koja udovoljava drugima, u međuljudskim odnosima ponašaju potpuno drugačije, imaju jednu zajedničku stvar- oboje su odrasli sa jednim ili oba roditelja koji nisu bili u stanju da se nose sa njihovim osećanjima.

Osobe koje udovoljavaju drugima često ˝gutaju˝ svoja osećanja i doživljavaju tuđe emocije kao važnije od sopstvenih. Nesebični su, skromni i empatični, a njihova velikodušnost ume da bude iskorišćena. Gašenje nesebičnih kapaciteta svakako nije rešenje. Ovakve sposobnosti ključne su za emocionalnu inteligenciju i zdrave međuljudske odnose. Poštovanje ličnih osećanja i uspostavljanje zdravih granica su korisne taktike. Važno je uravnotežiti želju da budemo tu za druge sa svešću da postoje i oni koji manipulišu.

Narcis je dijametralna suprotnost. Oni daju prednost svojim osećanjima, a svako ko se sa tim ne slaže biva na neki način uznemiravan, kažnjen, maltretiran. Nasposoban da razmotri alternativno gledište, narcis uvek veruje u svoju perspektivu kao ˝pravu˝. Nemogućnost da se savesno ponaša u međuljudskim odnosima predstavlja nedostatak empatije. Iako narcis ume da bude ljubazan, njegov glavni motiv za poboljšanje odnosa je vraćanje druge osobe pod sopstvenu kontrolu.

Preispitivanje osećanja

Iako su ljudi koji ugađaju drugima i narcisi suprotnosti u međuljudskim odnosima, imaju jednu zajedničku karakteristiku- roditelja koji nije umeo da se nosi sa njihovim emocijama. Oni koji su navikli da ugađaju, iskusili su učestalo sramoćenje, kažnjavanje, i odbacivanje jer su iskazivali drugačija osećanja od očekivanih, što je narušavalo njihovu sposobnost da veruju onome što osećaju. Nakon toga usledilo je  preispitivanje svojih osećanja i stavljanje tuđih osećanja ispred svojih, kao novi standard. Razlog tome je roditelj, takođe narcis, koji može da shvati samo sopstvena osećanja.

Dvogodišnjak sedi na zadnjem sedištu automobila i plače, jer je pčela sletela na  njegovo sedište. Tata je ˝zaglavljen˝ u saobraćaju, i iznerviran. Uznemiren, pretpostavlja da dete plače bez razloga. Dečak u tom trenutku oseti stid i strah. Pčela počne da zuji oko njegove glave, i on se ponovo zaplače. Otac, sada već besan, vikne na njega, tražeći da prestane da plače. Dečak u tom trenutku uči da potisne svoja osećanja, kako bi njegovom tati bilo lagodnije, i kako bi izbegao dalje nevolje.

Alternativa ovakvoj situaciji je da roditelj pita svoje dete šta nije u redu i zašto plače. Dvogodišnjak može, ili ne mora, artikulisati zvuk pčele i strah, ali očeva pažnja pokzaće da razume postojanje detetovog problema. Iz izraza zabrinutosti i želje da mu se pomogne, dečak će shvatiti da su njegova osećanja važna. Odgovor roditelja uvek će praviti značajnu razliku, koja će biti odlučujuća u tome da li će dete verovati u validnost svojih emocija.

Roditelj koji nije u stanju da se izbori sa detetovim osećanjima često krivi dete. Umesto da pokuša da ga razume, osećanja tumači kao ˝glumu˝. Dete biva kažnjeno, uz osećaj stida, jer oseća nešto što se roditelju ne dopada. Eventualno, dete počne da se uzdržava od pokazivanja osećanja, da bi izbeglo kaznu ili odbijanje. Obezvređivanjem sopstvenih osećanja, na prvo mesto postavlja osećanja svojih roditelja.

Ukoliko se ovakav odgovor roditelja pretvori u rutinu, dete će usvojiti ovo kao obrazac odnosa, koji će poneti sa sobom i u sve druge veze. Ovakvo dete odrasta u osobu koja nema poverenja u svoje emocije, i koja veruje da su osećanja drugih ljudi važnija.

Narcizam kao štit

Moguć je i drugačiji ishod. Krajnji nedostatak empatije i tendencija roditelja da uzrokuju sramotu i osećaj krivice može dovesti do izgradnje barijere i odbrambene strukture kod deteta, kojom će štititi svoje samopoštovanje. Ovakav sistem deluje kao štit koji skreće, projektuje, poriče i preoblikuje sve što ugrožava detetov krhki osećaj sopstva. Odgovornost, empatija, uvid i samosvest postaju neprijatne emocije. Dete počinje da se bavi aktivnostima koje podržavaju njegov ego, što rađa narcisoidne tendencije.

Ukoliko roditelj dodatno napaja ovakvu odbrambenu strukturu, ona prerasta u karakter. Dete može biti kažnjeno zbog svojih osećanja, a nagrađeno i idealizovano za svoja dostignuća. Sve dok su dostignuća prisutna, roditelji opravdavaju loše, pa čak i nasilničko ponašanje. Ovakvo roditeljstvo učvršćuje narcisoidni mentalitet.

Trauma takođe igra veliku ulogu. Teška dečija iskustva za posledicu, između ostalog, takođe imaju oživljavanje čvrstih odbrambenih mehanizama, kao metod preživljavanja.

narcis, udovoljavanje drugima, roditeljstvo, narcisoidni poremećaj ličnosti, međuljudski odnosi, dečija terapija, ponašanje roditelja, uspešan roditelj, toksičan roditelj
U svojoj ulozi roditelja ne bi trebalo da zaboravimo da za dete nema većeg i značajnijeg uticaja od našeg

Ključni deo je poštovanje detetovih osećanja, uz ispravljanje ponašanja na korektan način– dete će shvatiti da su njegova osećanja važna, ali da postupke treba poboljšati. Ovim se dete poziva na odgovornost, prepoznavanje i razumevanje sopstvenih osećanja, umesto isključivanja.

U svojoj ulozi roditelja ne bi trebalo da zaboravimo da za dete nema većeg i značajnijeg uticaja, od našeg. Ni jedna spoljašnja sila, ni jedna osoba, ne mogu zameniti ono što im mi možemo pružiti, ili nesvesno oduzeti. I zato ne zaboravimo da saslušamo svoje dete, sa ciljem da ga zaista razumemo, da uz empatiju korigujemo njegovo ponašanje, ohrabrimo izražavanje osećanja, i sa ljubavlju pozovemo svoje dete na odgovornost. Da odaberemo da svoje maleno biće učinimo srećnim, i da zajedno sa  njim naučimo i teške lekcije. I čak i ako nekada ne znamo šta tačno treba učinti, roditeljstvo je zavet da ćemo se truditi da učinimo ono najispravnije.