Pre par meseci ste bili na odmoru, a vašoj omiljenoj stolici se odlomio naslon. Odlučili ste da je sami popravite, ali i da ukrasite i obnovite naslon i da sve to uradite sami. Ranije ste stalno tako, ali onda fakultet pa posao i prosto više nije bilo vremena. Doneli ste potreban alat iz podruma i započeli rad na svom novom remek delu, čak ste i zadovoljni. Međutim, onda je posao kreno, morali ste da napravite pauzu i stolica stoji u ćošku i čeka svoj red. Stalno obećavate i sebi i članovima porodice da ćete je zavrišiti čim nađete motivaciju.
Kao što smo svi nekad iskusili, motivacija je vrlo nestalna i često nas napušta onda kada nam je najpotrebnija. Kada bismo se oslanjali samo na motivaciju, verovatno bismo preko pola života proveli ne radeći ništa. No, kod većine nas to nije slučaj.
Motivacija
Ukratko motivacija se može opisati kao skup emotivnih i kognitivnih procesa koji nam daju razlog da radimo sve što svesno radimo.
Maslovljeva teorija o hijerarhiji potreba često se koristi kako bi se opisala motivacija. Kada nam je određena potreba nezadovoljena, mi smo motivisani da je zadovoljimo. Što je potreba osnovnija, to će motivacija biti jača, a frustracija usled nedostatka zadovoljenja potrebe veća. Na primer, kada smo gladni besniji smo nego kada ne možemo da otputujemo, jer nam je hrana osnovnija potreba od putovanja i intelektualnih blagodeti koju pružaju. Iz toga možemo izvući zaključak i da je zadovoljenje osnovnih potreba snažniji motivator od potreba višeg nivoa. Zato će mnogi od nas ostati na poslu koji je više plaćen, ali nudi manje benefita: novcem su veći izgledi da zadovoljimo osnovne potrebe nego sobom za odmor i rekreaciju u okviru firme.
Naša motivacija takođe može poticati od nas samih, ili od spoljnih faktora, tada pričamo o intrinzičkoj i ekstrinzičkoj motivaciji. Recimo, kada želimo da ukrasimo naslon stolice kako bismo se opustili ili negovali svoju kreativnost to je intrinzička motivacija. Ukoliko naslon ukrašavamo da bi nas naručilac stolice više platio, ili rodbina hvalila, tada govorimo o ekstrinzičkoj motivaciji. Intrinzička motivacija često je dugotrajnija i stabilnija od intrtinzičke, zato se lakše “nateramo” da se bavimo nečim što volimo nego nečim što ne volimo.
Zašto motivacija slabi
Sada kada bolje razumemo motivaciju možemo razumeti i zašto ona slabi. Na primer, ukoliko nam je potreba nižeg reda naprasno uskraćena, ona će postati prioritet. Sva motivacija za bavljenje potrebama višeg reda biće preusmerena na zadovoljenje te potrebe. Zato nam se čini da ne možemo ni da mislimo kada smo gladni.
Takođe, ukoliko nam je zadovoljenje potreba isuviše daleko, postoji mogućnost da nam oslabi motivacija jer će druge potrebe preuzeti prioritet. Zato kažu da je najbolje krupne ciljeve razložiti na više sitnijih.
Kada je motivacija ekstrinzička, kao što smo već rekli, postoji veća mogućnost da je izgubimo, odnosno da bude preusmerena negde drugde. Ukoliko nam je bitno da završimo neki zadatak, onda u ovakvim situacijama treba da se potrudimo da pronađemo neke lične razloge i da ekstrinzičku motivaciju pretvorimo u intrinzičku. Na primer, umesto da posmatramo ukrašavanje naslona kao nešto što radimo za naručioca stolice, mi ga pretvorimo u sopstvenu vežbu i usavršavanje veština.
Takođe, postoje zadaci za koje nismo motivisani i koji nam samo izazivaju frustraciju. Na primer, učenje. Tada se moramo osloniti na samodisciplinu. Naša samodisciplina biće nagrađena uspehom, a to će nam hraniti i motivaciju. Tako će nam čak i mrski zadaci, poput učenja, lakše padati. 
Motivacija je zapravo uvek u nama, samo je potrebno usmeriti je na pravi način. Ponekad nam to ne uspeva, i to je sasvim u redu. Istina je da se nekad treba i opustiti i odmoriti. Ali nekad umesto motivacije odgovor treba tražiti u drugim izvorima, poput samodiscipline.
