Dete sa disleksijom: Kako ga prepoznati i podržati

disleksija, dete sa disleksijom, poteškoće u pisanju, poteškoće u čitanju
Disleksija je neurološko stanje koje podrazumeva poteškoće pri prepoznavanju reči, njihovom pisanju, čitanju, a neretko i samom izgovaranju.
Zakaži sada
Šta je disleksija?

Disleksija je neurološko stanje koje podrazumeva poteškoće pri prepoznavanju reči, njihovom pisanju, čitanju, a neretko i samom izgovaranju. Najčešće utiče na sposobnost učenja kod osoba normalne i natprosečne inteligencije.

Koji su simptomi disleksije?

Simptomi disleksije se pojavljuju već u detinjstvu. Može da se desi da se javi i kod odraslih, iako ređe ili kao posledica povrede leve hemisfere mozga. Svi sa disleksijom čitaju ,,ispod proseka” za svoje godine, ali ipak simptomi variraju od osobe do osobe. Najčešći simptomi disleksije su poteškoće pri govoru, izgovoru i razlikovanju zvuka jedne reči od druge, kao i poteškoće u savladavanju pisanja, čitanja, pravopisa, prepoznavanju redosleda slova u rečima. Takođe, deca sa disleksijom neretko ne razlikuju gde je levo a gde desno pri aktivnostima koje uključuju koordinaciju pokreta ,,oko-ruka” kao na primer igranje tenisa. Mogu da imaju problema sa koncentracijom i opštom fizičkom koordinacijom. Takođe, postoji povezanost između disleksije i nekih autoimunih oboljenja: astme, alergija i ekcema.

Šta uzrokuje disleksiju? 

Nije poznato šta tačno uzrokuje disleksiju, ali pošto unutar jedne proširene porodice uglavnom postoji više slučajeva ovog neurološkog stanja zbog čega stručnjaci za mentalno zdravlje veruju da genetska komponenta igra bitnu ulogu. Studije su pokazale da se mozgovi dece sa disleksijom razvijaju i rade drugačije nego mozgovi dece koja nemaju disleksiju. Deca sa disleksijom imaju fonološki deficit koji im onemogućava da razaznaju slova u sličnim rečima kao na primer: puž, muž, ruž, i slično.

Disleksija takođe može da bude posledica šloga, povrede mozga ili nekog drugog traumatičnog događaja. Ako je disleksija nastala usled traume, onda se naziva ,,aleksija”, jer je nemogućnost te osobe da čita i piše oslabila ili nestala pri povredi leve moždane hemisfere.

Kako se disleksija leči? 

Disleksija se ne može lečiti, ali se može držati pod kontrolom. Kada su u pitanju deca, vrlo je bitno prepoznati simptome što ranije. Formalna procena otkriva specifične deficite u čitanju i pisanju koja se razlikuju od deteta do deteta.

disleksija, dete sa disleksijom, disleksično dete
Deca sa disleksijom su normalne ili često natprosečne inteligencije, i češće pronalaze način da se izraze u nekim drugim stvarima kao što su sport ili umetnost.
Šta ako imate dete sa disleksijom u razredu? 

Decu sa disleksijom obično podučavaju vaspitači koji koriste modifikovane metode u odnosu na klasično podučavanje. Bitno je napomenuti da i porodična podrška pomaže u poboljšanju detetovog samopouzdanja i izgleda za uspeh. U slučaju da imate u razredu dete sa disleksijom, imajte na umu sledeće:

  • Deca sa disleksijom imaju problem da se izraze koristeći jezik.

    Deca sa disleksijom imaju poteškoće da nađu pravu reč, da se izraze ili da organizuju misli u toku razgovora. To može biti veoma frustrirajuće za njih kada ih pitaju da nešto objasne. Obično znaju šta žele da kažu, ali reči nikako ne izlaze kako treba. Kao roditelj ili nastavnik, trebalo bi da razumete ovu situaciju i da budete strpljivi kao i spremni na to da će dete možda nalaziti druge načine izražavanja kao i alternativne metode pokazivanja svojih sposobnosti.

  • Osobe koje imaju disleksiju često imaju problema sa organizacijom. 

    Deca sa disleksijom imaju problema sa organizacijom aktivnosti, organizacijom vremena, kao i sa tim da prate uputstva nastavnika. Neka istraživanja su pokazala da je takođe teško da ne obraćaju pažnju na mnoštvo zvukova i dešavanja oko njih, tako da je korisno premestiti učenika da sedne tamo gde neće biti izložen buci ili distrakcijama.

  • Disleksične osobe imaju problema da nauče da pišu.

    Imajte na umu da deca koja imaju disleksiju bolje pišu i brže uče da pišu pisanim slovima i da je uvek bolje da uče da pišu u školi nego kod kuće.

  • Koristite nastavni plan i program napravljen isključivo za decu sa disleksijom.

    Postoje programi koji već u vrtiću i prvom razredu osnovne škole koji nadgledanjem pokušaja dece da sama pišu mogu da identifikuju onu čije pisanje, čitanje, izgovaranje i slušanje reči ne ide po planu tj. ne razvija se u skladu sa njihovim godinama. Loš pravopis je često znak disleksije, te praćenje razvoja pravilnog pisanja svakog učenika je bitno za ranu intervenciju i eventualno upućivanje specijalisti na dijagnozu.

  • Očekujte da ćete deci sa disleksijom morati više da pomažete. 

    Imajte na umu da deca sa disleksijom ne greše iz neznanja već iz čiste nesposobnosti da urade zadatak koji se tiče pisanja, čitanja, i slično, kako treba. Disleksična deca ne mogu da ,,vide” reči dok ih čitaju ili pišu. U tom slučaju ne bi trebalo da budu ocenjivana na osnovu toga niti kritikovana. Ponudite se da im pomognete i da ih ohrabrite da uvek pitaju za pomoć kada nisu sigurni kako se nešto piše.

  • Deca sa disleksijom imaju problema sa učenjem stranog jezika.

    Mnogi fakulteti i srednje škole dopuštaju deci sa disleksijom da ne polažu ispite iz stranog jezika. Ako dete sa disleksijom želi da nauči strani jezik, uglavnom odlazi u inostranstvo i provodi tamo neko vreme, ne bi li čisto sluhom ,,upilo” strani jezik.

  • Osobe sa disleksijom čitaju sporije nego što je to ,,uobičajeno”.

    Mnoge osobe sa disleksijom govore sebi u bradu ili svaku reč pojedinačno u glavi pre nego što izgovore ono što žele naglas. Sporo čitanje vodi do brojnih akademskih prepreka za studente sa disleksijom. Nastavnici i profesori bi trebalo da budu toga svesni i da to uzmu u obzir ako daju obimne domaće zadatke koji podrazumevaju čitanje. Ono što može da bude jako od pomoći studentima sa disleksijom je da koriste audioknjige ili snimke. Bitno je napomenuti da disleksični studenti možda neće pokazati dobre rezultate na testovima koji su vremenski ograničeni. Trebalo bi im dopustiti dodatno vreme da urade testove.

    psihoterapija, psihijatrijski lekovi i psihodijagnostika daju odgovor na pitanje kako da resim problem

Učenike i studente sa disleksijom ne treba tretirati kao inferiorne ili lenje. Kao što smo prethodno napomenuli, oni su normalne ili često natprosečne inteligencije, i češće pronalaze način da se izraze u nekim drugim stvarima kao što su sport ili umetnost. Kreativni su i inovativni. Ako nastavnici ne prepoznaju dete sa disleksijom na vreme, ili ako insistiraju na tome da ovi učenici funkcionišu kao i svi ostali, to dovodi do osećaja niže vrednosti ili nesposobnosti, umesto do želje da ostvare svoj pun potencijal na neki manje konvencionalan način.