Zašto igramo psihološke igre u partnerskim odnosima?

Par koji igra psiholoske igre
Psihološke igre u vezi su skrivene komunikacijske razmene, odvijaju se nesvesno i dovode do sprečavanja bliskosti u partnerskom odnosu.

Iskonska potreba čoveka je da bude voljen i u vezi u kojoj se istinski oseća sigurno i zadovoljno. Potreba za partnerskim odnosom, ostvarivanje i održavanje istog predstavlja  važan deo života. Na kraju dana kada čovek uđe u smiraj, kada sve zastane (obaveze, problemi i trka sa vremenom), ima potrebu da bude zagrljen, prihvaćen, i da ga neko sasluša. Potrebno mu je utočište.

Ovo bi bio željeni i idealan scenario, u realnosti stvari su komplikovanije. Složenost funkcionisanja čoveka i njegova lična istorija često ga navodi da upada u psihološke igre sa voljenom osobom i ako to na svesnom nivou i ne želi. Psihološke igre se odvijaju nesvesno, dovode do sprečavanja bliskosti i postizanja određenog cilja. Psihološke igre postoje u svim međuljudskim odnosima, ne samo u partnerskim.

Kako biramo partnere?

Partnere najčešće biramo po sličnosti: osobe koje su sličnog obrazovnog statusa, verskih uverenja, vaspitanja i vrednosnog sistema. Takođe biramo osobe koje vole slične stvari kao mi: hobije, muziku, filmove. Često biramo partnere i po suprotnosti, da bi upotpunili onaj deo koji nam nedostaje. Ako smo previše smireni biramo nekog aktivnog i pokretačkog za sebe. Ako smo temperamentni biramo nekog smirenijeg, staloženijeg. Naizgled takav spoj ima logike, ali prevelike razlike u funkcionisanju, a pogotovu u vrednostima koje su za nas važne mogu dovesti do jaza u vezi, i nažalost na kraju i do raskida. Zato nam prijateljstva dosta duže traju. Stabilnija su jer prijatelje biramo po sličnosti, a ne po razlikama. 

Za iskren ljubavni odnos koji je autentičan pun bliskosti i razumevanja bitan je način na koji partnere biramo. Važno je osvestiti ko smo mi, šta je nama zaista važno. Najpre ostvarimo bliskost sa samim sobom i sa svojim potrebama. Jer je to jedini način da budemo slobodni, a sloboda je ultimativna vrednost ka kojoj težimo. Slobodu nikako ne bi trebali da izgubimo kada smo u vezi. Sloboda oba partnera u smislu otvorene komunikacije i razmene koja je iskrena, bez zadrške i skrivenih motiva.  

Šta su psihološke igre u ljubavi?

Ponekad je veoma teško biti potpuno iskren, spontan i otvoren u odnosu, jer se osobe brinu da pokazivanjem onog istinitog u sebi mogu oterati, uplašiti ili razočarati svog partnera. Često prikazujemo određene verzije sebe ne bi li na taj način što pre dobili naklonost osobe do koje nam je stalo. Pribegavamo nesvesnom modelu neiskrene  komunikacije koja se iznova ponavlja i dovodi nas da određenog ishodišta, lažnih i neautentičnih osećanja i ponašanja.

Psihološke igre su serija komunikacijske razmene između dva ili više „igrača“ koja se odvija svojim uobičajenim scenarijom i tokom, a završava se na predvidiv način. Ove igre se prema tvorcu transakcione analilze Ericu Bernu, mogu oslikati kroz pojam dramskog trougla (progonioca, spasioca i žrtve)

U vezi možemo nastupiti iz pozicije progonioca i možemo uvući voljenu osobu u igru. Jedna od tih igara je npr. „Došao si mi na zicer“, kada isterujemo pravdu u vezi, zameramo sitnice, a prelazimo preko krupnih stvari. Dozvolimo partneru da nas „nasamari“ a onda mu to zameramo.  Takođe igra  „Da nije bilo tebe, …“, gde krivimo partnere za neostvarivanje nekih svojih želja, a u stvari sami nismo želeli da se potrudimo i ostvarimo šta smo hteli. Odgovornost prebacujemo na partnera koga smo sami birali da nam svojim stavom i ponašanjem i „ne dopusti“ da realizujemo svoje ciljeve. 

Iz uloge spasioca može se igrati igra „Samo sam hteo da budem od pomoći“ (gde nalazimo slabosti partneru ili ih izmišljamo, ne bi li mu pomogli i ostvarili bloskost sa njim). 

Iz uloge žrtve može se igrati igra „Šutni me“, kada nesvesno radimo u vezi sve da nas partner ostavi iako to autentično ne želimo. Kasnije objašenjenje koje dajemo sebi „Zašto se uvek ovo meni dešava, svi su isti, ja ništa nisam kriv“. Ovde je pobrojano samo par reprezentativnih ljubavnih psiholoških igara u želji da podstaknemo na razmišljanje. DA LI SMO ZAISTA SVESNI KAKO SE PONAŠAMO, MISLIMO I OSEĆAMO U VEZI?  Više informacija mogu se naći u odličnoj knjizi Erica Berna  „Koju igru igraš ?“.

Kako izlazimo iz igre?                                                                           

Važno je da psihološke igre ne zagospodare životom i vezom i da zamene ono što je suštinski važno, a to je bliskost i spontanost u odnosu. Komunkacija sa partnerom kao i sa svim ljudima sa kojima smo u kontaktu treba da bude otvorena kroz ono što govorimo, delamo i osećamo.  Važno je imati u vidu da veza i emocionalna razmena nas treba stimulisati na lični razvoj. Sloboda u vezi i postojanje autentičnog prihvatanja nas samih dovodi i do obostranog prihvatanja i razumevanja. Prikrivanjem svojih mana i slabosti, dovodimo se u situaciju da konstantno moramo imati „masku“ u odnosu. Vremenom osobe gube energiju i nisu u stanju da održe početni elan potreban za lažnu prezentaciju onoga što jesu.psihoterapija, psihijatrijski lekovi i psihodijagnostika daju odgovor na pitanje kako da resim problem

Najrealnije je najpre spoznati sebe, svoje najcrnje i najsvetlije strane, ukrotiti svoje zmajeve, uspostaviti svoju celovitost u svoj svojoj kompleksnosti. Odnos pun razumevanja, prihvatanja i ljubavi prema sebi će i naš odnos sa partnerom učiniti nalik tome. Onda se dešava ono što je najlepše u vezi, a to je da oboje rastu zajedno i pojedinačno. Vode život usmeren ka smislu koji je za zvaku osobu jedinstven i poseban.

 

Prethodni tekstUmišljeni poremećaj
Sledeći tekstDepresija nakon postignutog cilja
petar vojvodic
Psihijatar, REBT Psihoterapeut i doktor medicinskih nauka. Osnivač Specijalističke psihijatrijske ordinacije i udruženja za mentalno zdravlje Psihocentrala, Beograd.