Jednostavan način da savladamo osećaj beznađa

depresija, beznađe, beznadežnost, nada, emocije, osećanja, raskid, gubitak posla, samopouzdanje, međuljudski odnosi,
Ako nam se raspoloženje može promeniti čak i tokom jednog dana, onda je definitivno šansa za promenom moguća, a beznađe daleko od trajnog stanja
Zakaži sada

Osećaj beznađa je često posledica sužene perspektive u vezi sa onim što nam je važno ili onoga što smatramo mogućim. Beznađe čine sistem verovanja, ponašanja i načina na koje se povezujuemo sa ljudima. U kombinaciji sa niskim samopouzdanjem čini da budemo pasivni, da sve više razmišljamo o svojim problemima i kritikujemo sebe zbog svoje nesavršenosti. Ako mislimo da su naši problemi beznadežni, verovatno ćemo odustati od daljih pokušaja, izolovati se, postati hronično nezadovoljni, i možda depresivni.

Zato je upravo beznađe jedna od prvih stvari koje treba rešiti. Saznanje da se naše raspoloženje može promeniti podstaći će isprobavanje novih metoda i strategija. Promena dnevne rutine, kao i promena okoline mogu biti dobar podsticaj neophodan za otvoreniji pristup, i slobodu u eksperimentisanju sa drugačijim ponašanjem. Promena načina razmišljanja može nam otvoriti vrata za preduzimanje koraka koji će preokrenuti tok osećanja, i doprineti povratku nade.

Zbog čega se osećamo beznadežno?

Možda verujemo da se naše raspoloženje nikada neće promeniti – da ćemo se uvek osećati depresivno. Ili nam deluje beznadežno da ćemo ikada pronaći vezu koja nas ispunjava. Možda poteškoće u ostvarenju ciljeva koje smatramo ključnim čine da se osećamo beznadežno . Uzmimo za primer raspoloženje. Recimo da bismo trenutno mogli da ocenimo svoj osećaj beznađa kao 9 na skali od 1 do 10. Nakon toga, važno je da primetimo da li će se ovaj osećaj promeniti tokom dana ili u sledećim danima.

Veoma je korisno primetiti smenu pozitivnih i negativnih emocija tokom jedne nedelje. Većina ljudi koji se osećaju beznadežno shvata da se njihovo raspoloženje menja u zavisnosti od doba dana, od onoga što rade, sa kim provode vreme, i o čemu razmišljaju. Ako nam se raspoloženje može promeniti čak i tokom jednog dana, onda je definitivno šansa za promenom moguća, a beznađe daleko od trajnog stanja.

Šta je sa svim onim što nije beznadežno?

Svako od nas ima i mnoge druge ciljeve, manje ili veće, koji su daleko od beznadežnih. Zato je važno da se usredsredimo na njih, umesto na one koje smatramo beznadežnima, i mislimo da ih ne možemo postići. Kada se zbog nečega osećamo beznadežno, uglavnom se  koncentrišemo samo na to. Ukoliko se osećamo usamljeno imamo tendenciju da mislimo da ćemo se uvek osećati usamljeno. U takvim trenucima trebalo bi da se setimo svih drugih stvari koje nam ulivaju osećaj nade. Stvari nad kojima imamo određenu kontrolu. Ukoliko se sećamo usamljeno, uvek možemo kontaktirati ljude koje poznajemo. U drugim situacijama možemo čitati, slušati muziku, vežbati, učiti nešto novo, meditirati, pomagati nekome, i, najvažnije od svega, biti dobri prema sebi.

Kada koncept beznađa  suzimo na jednu stvar zbog koje se osećamo beznadežno, a zatim se okrenemo stvarima nad kojima imamo određenu kontrolu, u tom trenutku osećaj beznađa počinje da bledi.

Da li smo se ranije osećali beznadežno? I da li su se stvari promenile?

Svako od nas se ponekad oseća beznadežno. Prolazimo kroz raskid romantične veze, izgubimo posao, prijatelj nas razočara, neko koga volimo premine. Mnogima od nas ovi događaji, između ostalog, izazvaće i malodušnost. Mnogo puta u životu možemo osetiti beznađe. I svaki put možemo se prisetiti da će se ovakva osećanja promeniti. A zatim se možemo podsetiti i da je  svaka naša emocija privremena – čak i ako nam se čini da će biti trajna. Sva naša prošla osećanja koja su se promenila, dokaz su da se i trenutna osećanja mogu promeniti.

Zašto mislimo da su stvari beznadežne?

Zamislimo da se nakon raskida romantične veze osećamo beznadežno. Mislimo: „Nikada više neću biti srećan/na“. Ova osećanja nisu neobična nakon raskida. Ali, da li zaista sa sigurnošću možemo da tvrdimo da više nikada nećemo biti srećni? Iz kog razloga mislimo da se nikada više nećemo osećati dobro? Možda mislimo: „Toliko mi je teško da ne mogu da zamislim da se osećam bolje.“ Ova pojava zove se emocionalno rasuđivanje. To je postupak u kome svoja predviđanja o budućem raspoloženju zasnivamo na tome kako se trenutno osećamo. Da li je to racionalno? Važno je da pokušamo da osporimo svoja negativna uverenja o budućem raspoloženju, jer smo veoma često loši prediktori svojih budućih emocija.

Praktikovanje svesnosti i prisutnosti

Ne možemo biti beznadežni u pogledu sadašnjeg trenutka. A sadašnjem trenutku možemo da se vratimo bilo kada. Beznađe je uvek deo razmišljanja o budućnosti. Prisutnost je posvećenost sadašnjem trenutku. Postoji čitav niz vežbi koje mogu pomoći utemeljenje u sadašnjosti, od vežbi daha, do obraćanja pažnje na prizore i zvukove oko sebe. Čak i najjednostavniji postupci poput ljuštenja pomorandže i uranjanja u njen miris, ili slušanja opuštajuće muzike. Vraćanje sebe u sadašnji trenutak može nas makar za taj trenutak osloboditi beznađa.

Aktivna borba protiv beznađa

Naša uverenja i raspoloženja često postaju samoispunjavajuća proročanstva. Ako se osećamo beznadežno, izolovaćemo se, ostati pasivni i zarobljeni u misaonom procesu usmerenom na brigu. Postupanje suprotno od osećaja često je dobar način da se pokidaju okovi beznađa. Da se ne osećamo beznadežno, šta bismo preduzeli? Možda bismo vežbali, kontaktirali prijatelja, napravili planove, prošetali. Ponašanje koje prkosi osećanju često je prvi korak ka budućnosti koja je ispunjena sa više nade.

Za sreću nam nisu neophodni određena osoba ili iskustvo

Ponekad se osećamo beznadežno jer nam se vizija koju imamo suzi, i slika u glavi liči na mračni tunel. Fokusiramo se na jednu osobu, jedno iskustvo, jedan cilj, za koji mislimo da je ključan za našu radost, sreću, lepotu i bogatstvo života koji živimo. Nakon raskida mislimo da je baš ta osoba bila od ključne važnosti za našu sreću. Ali zaboravljamo da smo imali lepa iskustva koja su nas činila srećnim i pre nego što smo upoznali tu osobu. Ili smo beznadežni nakon što izgubimo posao, iako taj posao ne mora biti presudan za sreću. Neko drugi nema taj posao i ne oseća se beznadežno. Prekomerno fokusiranje i nefleksibilnost mogu samo pojačati osećaj beznadežnosti.

Važno je da ne zaboravimo da je za prevazilaženje beznađa potrebno vreme. Poput izgradnje nove veštine, novog načina razmišljanja, ili formiranja nove navike. I da je vredna borbe, i svega uloženog u njen povratak. Jer u trenutku kada naspram beznađa odaberemo nadu, svetlost se vraća, a mogućnosti otvaraju pred nama.