Kako raditi sa decom koja imaju poremećaj pažnje?

dete, deca, poremećaj pažnje , nemirno dete, fokus, pažnja, pažnja kod dece, poremećaj pažnje kod dece
Poželjno je da nastavnik ili roditelj izdvoji detetu prioritete u radu  i strukturiše mu redosled aktivnosti kod komplikovanijih zadataka

U svom radu susrećem se sa sve većim brojem dece kojima je teško da održe fokus pažnje i isprate školsko gradivo.  Povremeno dobijam pozive i od stručnog osoblja u školi, koje se žali da je sve pokušalo, ali ni na koji nači ne uspeva da „natera“ dete da prati gradivo. Bilo da govorimo o deci koji imaju dijagnostifikovan hiperkinetski sindrom ili samo poteškoće da sede mirno, usmere i održe pažnju, u daljem tekstu trudiću se da ponudim korisne i praktične savete za nastavnike i roditelje u radu sa decom.

Bitno je znati sledeće:

  • Dete ne ume da selektuje bitne od nebitnih informacija (zato je važno naglasiti i eksplicno reći detetu : „Ovo je sad bitno, obrati pažnju..). Dobro je napraviti neki slogan, koji je vaš interni dogovor sa detetom, da kad ga kažete dete zna da treba da sluša.
  • Kada su zadaci komplikovani (sadrže više instrukcija) bitno je da se instrukcije rasčlane i da se detetu razlože koraci. Dakle reći detetu šta prvo treba da uradi, šta radi nakon toga itd. U protivnom verovatno je da će dete odlagati rađenje takvih zadataka.
  • Nekada je potrebno više ponavljanja da bi dete upamtilo  (potebno je strpljenje).
  • Slušanje je otežano jer fokus pažnje opadne, zato je potrebno da nastavnk daje kratke i jasne naloge. Dakle jednostavne rečenice i direktne poruke. Npr: „Uzmi knjigu.  Otvori xy stranu. Pogledaj pod brojem tri …“ , umesto: „Kada otvorite knjigu videćete na xy strani je xy vežbanje, popunite….“
  • Ukoliko nastavnik izloži ceo plan i program na početku časa velika verovatnoća je da će dete zaboraviti šta sve treba da uradi. Dakle, tek kada uradi jedan zadatak dati mu sledeći.
  • Ova deca često nemaju osećaj za vreme. Dakle kada nastavnik kaže: „Imate deset minuta za ovo vežbanje“ , dete neće znati šta sa tom informacijom da radi. Potrebno je reći: „Sad počni da radiš“ ili „požuri “, ako je ostalo još malo vremena. U suprotnom dete će nastaviti da se igra, crta…. kao da nije čulo istrukciju nastavnika. Deca ne razumeju da nešto treba da počnu sada da bi za pet minuta bilo gotovo. Može se koristiti peščanik u te svrhe.
  • Nije poželjno koristiti ironiju u govoru. Deca shvataju eksplicitnu i direktnu poruku. Često je potrebno da verbalizujete ono što vi mislite da je očigledno. Npr: „Kada udaraš druga to ga boli“. „Kada se tako ponašaš to me ljuti“ (učiti dete vezu između uzroka i posledice).
  • Postoji problem u kolektivnim igrama i sportovima (dobro je da dete prvo gleda i da mu se objasne pravila pre nego što uđe u igru). Na primer da gleda kako drugi igraju fudbal, pa tek onda da uđe u tim.
  • Ovoj deci ne treba uskraćivati fizičku rekreaciju.
  • Bitno je imati na umu da i samoj deci smeta što ne mogu da isprate čas. Dakle ne rade ona ništa vama, njima samima je teško pa ne umeju sa tim poteškoćama da se nose.
  • Potrebno je uvesti pauzu između aktivnosti jer deca ne mogu tako brzo da promene fokus pažnje sa jednog zadatka na drugi. Dakle nakon nekog zadatka dobro je da se dete prošeta ili uradi dve, tri vežbice, pa da nastavi sa radom.
  • Instrukcije davati što kraće, ponekad su dovoljne samo jedna do dve reči. Uvek proveriti da li je dete razumelo šta treba da radi. Reći detetu da ponovi instrukciju, umesto da mu je nastavnik ili roditelj ponavlja.
  • Instrukcije nje preporučljivo formulisati u obliku pitanja npr: Da li bi hteo sada da uradiš jednu vežbicu?“
  • Koristiti različite načine rada u usvajanju gradiva npr. praviti šeme, crtati mape uma
  • Ukloniti nepotrebne distraktore pažnje (spoljašnju buku, nije preporučljivo sedenje pored prozora, ili kačenje šarenih postera u sobi ili učionici).
  • Pitati dete šta može da mu pomogne da se bolje skoncentriše (da šara ili gnječi plastelin dok sluša predavanje, da sedi na stolici koja nema naslon pa su mišići leđa napeti…). Bitno je naglasiti da se ovde ne radi o usmeravanju pažnje na crtanje crteža ili izrade figura od plastelina, već isključivo na pokušaj kanalisanja motoričkog nemira.
  • Kazne nemaju dugoročan efekat i često utiču na to da dete stvori lošu sliku o sebi.
  • Potrebno je skrenuti pažnju deteta na period kad je miran (pa makar i pet minuta) i pohvaliti ga. Time mu se šalje poruka da ono može da prevaziđe svoj problem, što dodatno motiviše dete da nastavi da se ponaša na poželjan način.
  • Neophodno je da se nastavnik ili roditelj obraća direktno detetu, ne grupi, kako bi dete usmerilo pažnju na instrukcije.
  • Nije dobro često menjati prostoriju (radnu sobu, učionicu).
  • Budite sigurni da vas dete gleda u oči kada mu pričate.
  • Ponekada možemo da dozvolimo detetu da nosi velike slušalice kako ga zvukovi spolja ne bi ometali.
  • Rutine i rituali pomažu ovoj deci.
  • Ponekad možemo smanjiti intenzitet svetla u učionici ili prostoriji za rad.
  • Nastavnik ili roditelj može da otpeva ili na neki drugi šaljiv način da instrukcije za rad (povećava se verovatnoća da će dete zapamtiti šta treba da radi).
  • Poželjno je da nastavnik ili roditelj izdvoji detetu prioritete u radu i strukturiše mu redosled aktivnosti kod komplikovanijih zadataka.
  • Poželjno je da nastavnik ili roditelj ostane u vidokrugu deteta kada zada vežbu za rad.
  • Nije poželjno davati instukcije u negaciji (ne trči, ne viči…) jer na taj način privlačimo pažnju deteta na nepoželjne aktivnosti.

Srećan rad!

psihoterapija, psihijatrijski lekovi i psihodijagnostika daju odgovor na pitanje kako da resim problem

Prethodni tekstPrilagođavanje ili izdvajanje – šta će nas učiniti srećnijima?
Sledeći tekstPsihoterapija: kada se i na koji način završava
Master kliničke psihologije, REBT psihoterapeut pod supervizijom. Iskustvo u radu sa decom, adolescentima i mladima u Srbiji u Francuskoj.