Od trenutka kada smo rođeni, prilagođavanje svetu oko sebe igra značajnu ulogu u našoj priči. Kao beba smo u suštini bespomoćni i samim tim ostavljeni na milost i nemilost drugih da brinu o nama. Šta jedemo, kako se oblačimo, šta radimo, kada idemo na spavanje – sve zavisi od drugoga. Svakako, možda možemo da izrazimo svoje sklonosti tako što ćemo biti uplakani ili smireni, ali zaista nemamo puno kontrole nad svojim životom.
Kada zakoračimo u detinjstvo stvari se nastavljaju na sličan način. Ali, kako počinjemo sve više da komuniciramo sa svetom oko nas- kroz školu, igrališta itd., postajemo svesni činjenice da se na neki način razlikujemo od druge dece. Razvijamo sposobnost raspoznavanja preferencija i iznošenja svog mišljenja. Volimo određenu hranu, želimo da se igramo sa određenom decom ili da radimo određene aktivnosti. Ali ipak, na kraju moramo učiniti ono što nam se kaže. A na naše jedinstvene osobine često se gleda kao na slatke ili smešne.
Kao adolescenti često počinjemo da prepoznajemo da ne samo da imamo jedinstvene atribute, već imamo i moć da identifikujemo i primenimo svoje preferencije. Možda smo svesni svog identiteta, seksualnosti, težnji za karijerom i sklonosti za romantičnim partnerom. Ali, tada naši jedinstveni kvaliteti često predstavljaju brigu za one oko nas. Roditelji se brinu da adolescenti koji se ne pridržavaju društvenih normi neće biti uspešni u svom profesionalnom životu. Škole preferiraju učenike koji rade ono što im se kaže i ne postavljaju previše pitanja. Možda čak slušamo o tome kako ćemo patiti socijalno i osećati se izolovano ako se ne uklopimo.
U ovom trenutku počinjemo da doživljavamo prvi stvarni pritisak da se prilagodimo na egzistencijalnijem nivou. Bilo namerno ili ne, pred nama je implicitna nagodba – ako uradimo ono što se od nas traži, nećemo ostati sami. Sve će biti u redu. Ali, ako odstupimo malo od norme stvari će biti drugačije. Svet nas više neće nužno štititi, niti brinuti o nama.
Prilagođavanje ili izdvajanje?
Dakle, na osnovu prethodnih procena, prirodna odluka bila bi prilagođavanje. Međutim, postoje dva problema sa ovim izborom.
Prvo, iako prilagođavanje može doneti određene pogodnosti, ono može biti poražavajuće u emotivnom smislu. Tačnije, da bismo se prilagodili svemu, moramo potisnuti i izbeći mnoge misli, osećanja i težnje, što može uticati loše na naše mentalno zdravlje.
Drugo, nakon što smo tokom odrastanja naučeni da se prilagodimo, kao odrasli često smo istinski nagrađeni kad se izdvojimo. Za one uspešne na fakultetu, to je vežba kojom demonstriramo svoju jedinstvenost. Na romantičnom planu, nadamo se da se ističemo u gomili tako da prava osoba želi da bude u vezi sa nama. Ako želimo da se bavimo takmičarskim sportom, takođe je neophodno da se istaknemo. Ako odaberemo umetničku karijeru, naš rad mora biti poseban i na neki način drugačiji, kako bismo skrenuli pažnju.
I čini se da je tako tokom čitavog života. Neprestano pokušavamo da uspostavimo ravnotežu između prilagođavanja društvenim normama, tradiciji, očekivanjima i onoga što treba da uradimo da bismo stvorili stabilnost u životu, uz razumevanje i izražavanje svojih jedinstvenih talenata i perspektive.
Kako da otkrijemo i negujemo svoj autentični glas usred pritiska da se prilagodimo i uklopimo?
Ono glavno, što je neophodno shvatiti, jeste da svako od nas ima određenu jedinstvenost koju može ponuditi svetu. A naša ponuda svetu počinje od toga kako se odnosimo prema sebi. Bićemo najsrećniji i najzadovoljniji svojim životom ako na neki način razvijemo svoj autentični glas. Takođe, jedan od načina da se pobrinemo za svoje mentalno zdravlje jeste da izdvojimo vremena za istraživanje i razvoj našeg jedinstvenog glasa.
Ovaj proces je različit za različite ljude. Možda vodimo dnevnik u kome izražavamo i pratimo svoje misli, osećanja, nade i snove. Možda odlazimo na psihoterapiju kako bismo sebi pružili priliku da podelimo svoje najdublje, ali i najteže misli. Možda istražujemo neke druge kreativne načine koji nam omogućavaju da se u potpunosti iskažemo. Kako god odlučili da razvijemo svoj jedinstveni glas, prioritet nam mora biti doslednost toj aktivnosti, sa izričitom svrhom da održimo kontakt sa autentičnim delom sebe.
Nakon toga, trebalo bi da pokušamo da shvatimo gde u našem životu ima mesta da izrazimo svoje autentično JA. Možda je najvažnije mesto sa koga možemo početi u našim privatnim odnosima. Uostalom, većina nas želi da oko sebe stvori svet koji podržava, umesto da odbacuje, naše jedinstvene perspektive. Stoga, ako imamo sreće i ako vredno radimo na ličnim vezama, možemo razviti romantične i platonske odnose sa ljudima koji podržavaju i cene naše jedinstvene kvalitete. Od ključne je važnosti da osećamo da možemo biti svoji.
Zatim, trebalo bi da prepoznamo da postoje i opravdani razlozi zbog kojih bi trebalo da se prilagodimo. Neće svaka osoba u našem životu negovati naše autentično JA. Ponekad je neophodno napraviti kompromis. U tom slučlaju, presudno je da se kompromisi dešavaju spolja, a ne iznutra. Kada osećamo da moramo da se prilagodimo, ne smemo zaboraviti da to ne znači da moramo izgubiti kontakt sa svojim autentičnim glasom.
Balans kao ključ
Najvažnije je da ne osuđujemo sebe zbog toga što ne znamo uvek kako da uravnotežimo svoju jedinstvenost i prilagođavanje. Ne postoji niko ko je čitav život proveo potpuno živeći po vlastitim uslovima, bez brige za društvene norme, tradiciju ili vrednosti. Najbolje čemu se možemo nadati jeste da umemo da radimo u sistemu sa dva koloseka, pri čemu i negujemo svoje autentično JA, pazeći na odnos kako prema spoljnom, tako i prema svom unutrašnjem svetu.
Čak i ako mislite da ste se u potpunosti odvojili od svog autentičnog glasa, nikada nije kasno da započnete ovo putovanje i krenete ka samootkrivanju i samospoznaji.
