Psiholog Stenli Hol (G. Stanley Hall), prvi predsednik Američkog psihološkog udruženja, takođe je bio i prvi koji je spomenuo adolescenciju kao vreme “oluje i stresa”. Kasnije je Ana Frojd popularizovala ovu ideju. Ona je smatrala da je „biti normalan tokom perioda adolescencije samo po sebi nenormalano“.

Za Anu Frojd, doživljavanje minimalne patnje u periodu adolescencije je zapravo patološki i može se smatrati indikatorom za psihološke probleme u odraslom dobu (A. Freud, 1958).

Današnji pop psiholozi podstakli su vidjenje da su tinejdžerske godine obično vreme velike porodične drame. Stereotip „nepodnošljivih tinejdžerskih godina” odzvanja u većini medija. Više desetina igranih filmova fokusiralo se upravo na teškoće u adolescenciji. U Americi je utvrđeno da su studenti upisani na preddiplomski kurs o adolescenciji u većini slučajeva bili saglasni sa stavkom „Adolescencija je burno i stresno razdoblje“. Roditelji i nastavnici imaju slične stavove (Hines & Paulson, 2006). Ovaj stav je široko prisutan čak i među zdravstvenim radnicima (Lavigne, 1977).

Istraživanja su pokušala da ispitaju naša uvenja o adolescentsoj krizi. Ispitativana su tri domena tinejdžerskog ponašanja:

    • Sukobi sa roditeljima,
    • Nestabilnost raspoloženja
    • Rizično ponašanje (Arnett, 1999).

Barem u američkom društvu, adolescenti su zaista pod povećanim rizikom za poteškoće u sva tri domena. Istina je dakle da adolescencija može biti vreme pojačane psihološke borbe za neke mlade. Ipak isti podaci pokazuju da je svaka od ovih teškoća ograničena samo na mali broj tinejdžera. Pored ove ima i drugih studija koje ukazuju na to da samo oko 20% adolescenata prolazi kroz adolescentsku krizu dok većina doživljava pozitivna raspoloženja i održava skladne odnose sa svojim roditeljima i vršnjacima (Offer & Schonert-Reichl, 1992).

Treba napomenuti i to da je adolescencija drugačije doživljena u istočnjačkim kuturama. Na primer, u Japanu i Kini, tinejdžerske godine obično prolaze bez incidenata. U Japanu, 80–90% tinejdžera opisuje svoj život kao “zabavan” ili “ugodan” i navode pozitivne odnose sa svojim roditeljima. Možemo naći slično odsustvo značajnog tinejdžerskog previranja u Indiji, podsaharskoj Africi, jugoistočnoj Aziji i velikom delu arapskog sveta (Epstein, 2007). Za sada ne znamo zašto su previranja u adolescenciji češća u zapadnim nego u ne-zapadnim kulturama. Neki autori su predložili da roditelji u zapadnim kulturama, za razliku od većine ne-zapadnih kultura, imaju tendenciju da tretiraju svoje tinejdžere više kao decu nego kao odrasle i odgovorne osobe.

Dakle, pitanje koje nam se nameće je, da li nam pogrešna uverenja o neminovnosti adolescentske krize mogu naškoditi? Da li svaka promena nužno mora biti i kriza? Da li su sukobi sa autoritetom i burna reagovanja na zabrane karakteristike zapadnog društva i koja je uloga medija u odrzavanju slike o “nepodnošljivim tinejdžerskim godinama?”

 

Tim Psihocentrale