„Tačno sam znao da će ovako da se završi“

Ovu rečenicu, vezano za različite životne primere i kontekste, svako od nas je bar jednom izgovorio. Ukoliko nije u pitanju, a gotovo sigurno da nije, naša vidovitost i sposobnost da predviđamo šta će nam se desiti, šta je onda u pitanju?

Prvi put termin samoispunjavajuće proračanstvo srećemo kod Roberta Mertona, koji je još davne 1948. godine ovim terminom opisao situacije u kojima prvobitno netačno uverenje postaje tačno. Kako je sam navodio, samoispunjavajuće proračanstvo moglo bi se opisati kao pojava da u početku netačno uverenje o nekoj situaciji vodi ponašanju koje na kraju zapravo potvrđuje ovo, u prvi mah, netačno uverenje.

Šire posmatrano, fenomen samoispunjavajućeg proročanstva govori o tome da posedovanje nekog uverenja ili misli o nama, drugima ili životu, dovodi do veće verovatnoće da ćemo se ponašati na način koji je u skladu sa tim uverenjem ili mišlju, što će onda samo učvrstiti to uverenje ili misao i voditi tome da se ponovo ponašamo na isti način.

Primeri gde sve možemo sresti samoispunjavajuće proročanstvo

Počev od kraja četrdesetih, fenomen samoispunjavajućeg proračanstva prepoznat je u različitim oblastima i potvrđen kroz  na hiljade istraživanja, kako onih laboratorijskih, tako i onih u prirodnoj sredini.

Sam Merton, na primer, najviše se interesovao za pitanja iz domena sociologije i socijalne psihologije, tačnije za pitanja diskriminacije i predrasuda. U tom kontekstu, pretpostavio je da samoispunjavajuće proračnstvo može biti mehanizam kojim se objašnjava održavanje predrasuda i stereotipa o nekim grupama ljudi. Jedan od češće navođenih primera jeste potpuno netačno uverenje o intelektualnoj inferiornosti Afroamerikanaca, odnosno šire posmatrno, prepoznata tendencija da posmatranje neke grupe kao intelektualno inferiorne vodi izbegavanju razgovora o nekim kompleksnim i intelektualnim temama sa pripadnici te grupe, a što bi pružilo njima priliku da pokažu da ovo uverenje nije tačno.

U oblasti socijalne psihologije, psiholozi Džon Darli i Rasel Fazio koristili su termin generalna sekvenca interakcije, kojim su opisali kako samoispunjavajuće proročanstvo  izgleda u odnosima između ljudi. Kako su izložili – jedna osoba razvija očekivanja o drugoj osobi. Na osnovu ovih očekivanja ta osoba se ponaša na način koji je u skladu sa tim očekivanjima. Potom se druga osoba u odgovoru na ponašanje prve osobe, ponaša se u skladu sa tim njenim očekivanjima, što onda potvrđuje i ojačava početne impresije prve osobe. Drugim rečima, kada verujemo u nešto o drugima, veća je verovatnoća da ćemo se ponašati na način koji ohrabruje druge da potvrde naše pretpostavke, a što potom pospešuje naša prvobitna uverenja o njima. Na primer, početno uverenje da je osoba sa kojom treba da se stupi u kontakt hladna i neprijateljski nastrojena značajno uvećava verovatnoću da će i sopstveno ponašanje pri susretu sa tom osobom biti uzdržano i distancirano. Ovo će vrlo vetovatno za posledicu imati zaista uzdržano i distancirano ponašanje te druge osobe, čime će ona potvrditi početnu pretpostavku o njoj. Koja pri tome, uopšte ne mora biti tačna. Štaviše, ovo može dovesti čak i do trajnih promena u ponašanju te druge osobe.

Predrasuda

Koliko je efekat samoispunjavajućeg proročanstva jak odlično pokazuje jedno klasično istraživanje – muškarcima je pred telefonski razgovor sa nepoznatom ženom pokazivana fotografija privlačne ili manje privlačne žene. Kako je pokazano, muškarci koji su mislili da razgovaraju sa privlačnom ženom bili su u komunikaciji topliji i društveniji, ali su nakon toga i način komunikacije te osobe sa kojom su razgovorali procenjivali kao prijatniji. Ali ne samo to. Kada su kasnije procenjivači koji nisu učestvovali u ispitivanju slušali tonske zapise ovih razgovora bez znanja o tome koje su žene smatrane privlačnim, procenili su žene iz ove grupe samouverenijima, zabavnijima i toplijima u odnosu na tonske zapise komunikacije sa manje privlačnim ženama. Potpuno isti rezultat je dobijen kada su uloge između muškaraca i žena zamenjene.

Još jedna oblast u kojoj se često pominje fenomen samoispunjavajućeg proračanstva jeste obrazovanje. Naime, čuvena studija iz šezdesetih godina, poznata kao efekat Pigmaliona, koju su sproveli psiholozi Robert Rozental i Lenora Džejkobson pokazala je kako očekivanja učitelja o učenicima utiče na njihov uspeh. Naime, ovi istraživači su prvo deci zadali test koji su predstavili kao test inteligencije (što u stvarnosti nije bio), a potom učitelje obavestili da su rezultati tog testa pokazali da su neki učenici naročito nadareni. Zapravo, deca koja su predstavljena njihovim učiteljima kao nadarena nasumično su odabrana. Kako je pokazano, sama činjenica da su istraživači kod učitelja izazvali veća očekivanja od nekih učenika bila je dovoljna da se kod tih učenika na kraju školske godine primeti značajno poboljšanje njihovog učinka. Na temelju ove studije, ovaj efekat potvrđen je u više navrata.

Možda i najpoznatiji primer samoispunjavajućeg proračanstva, pored pomenutog efekta Pigmaliona, jeste placebo efekat – pojava registrovana prvo u kliničkim ispitivanjima, da se kod ispitanika koji ne znaju da zapravo dobijaju samo imitaciju tretmana,  registruje poboljšanje u njihovom stanju, samo usled njihovog uverenja da je ono što dobijaju efikasno.

Samoispunjavajuće proračanstvo u kliničkom setingu

U kontekstu psihičkih teškoća i problema, samoispunjavajuće proračanstvo prevashodno se vezuje za depresiju. Naime, negativne misli o sebi, svetu oko sebe i budućnosti, kao i greške u zaključivanju koje iz toga često proishode, značajno doprinose održavanju depresivnog raspoloženja i njegovoj daljoj progresiji. Rečinice kao što su :“Bezvredan/Bezvredna sam i ponovo neću uspeti da uradim to što želim“, „Sve ovo što radim nema nikakvog smisla“, ili „Zašto da se pokrenem kada znam da me čeka još jedan grozan dan“ potpuno onemogućavaju bilo kakav uspeh ili napredak. Zamislite osobu koja sa jednom od ove tri pomenute misli odlazi na ispit ili razgovor za posao. Verovatnoća za negativan ishod značajno je veća nego da takvih misli nema. Nakon neuspeha ova osobe će gotovo sigurno reći :“Tačno sam znao/znala da će se to desiti“ i samo još jednom potvrditi, u osnovi misao ili uverenje koji nisu tačni. Možda najlakše uočljiv slučaj samoispunjavajućeg proračanstva jeste često prisutno uverenje kod osoba sa problemom depresije da su zanemarene od svih drugih ljudi. Recimo, nakon jedne ili nekoliko situacija u kojima ponašanje bliskih osoba nije bilo željeno, može se javiti misao : „Mene niko od prijatelja u stvari ne voli“. Ova misao vodiće izbegavanju kontakta sa bliskim osobama ili uzdržanosti pri kontaktu sa njima. Bliske osobe na osnovu ovakvog ponašanja njihovog prijatelja vrlo lako mogu pomisliti kako on/a nije zainteresovan za kontakt sa njima, te se udaljiti o njega/nje i time onda potvrditi početnu misao.

Samoispunjavajuće proročanstvo važno je i u psihoterapiji. Klijent koji misli da neka intervencija ili tehnika neće dati pozitivan rezultat, teško će imati koristi od nje. Baš kao i što uverenje da ceo psihoterapijski proces neće na kraju dovesti do postavljenog cilja i željene promene, postizanje tog postavljenog cilja sputava. Zato je važno ostvariti adekvatan terapijski odnos, u okviru koga će klijent u bilo kom momentu, slobodno i bez zadaške, moći da izrazi svoje sumnje, nedoumice ili strepnje vezane za sam psihoterapijski proces.

Zaključak

Znači li ovo da ishodi naših akcija zavise samo od naših misli i da je samo važno misliti pozitivno? Naravno da ne. Suprotno našoj poslovici, od viška glava može da zaboli. Uverenost da nam životni ishodi zavise samo od naših misli lako može voditi nerealnim očekivanjima i problematičnim akcijama, koje neće dovesti do željenog ishoda. Ovo za posledicu može imati razočaranost, koja onda može trasirati put negativnim osećanjima, baš kao i u slučaju kada su polazna tačka negativne misli ili uverenja. Na kraju krajeva, ni uočavanje placebo efekta nije dovelo do toga da otkrivanje novih tretmana postane bespotrebno, već do metodološkog unapređenja kliničih studija i potrage za novim tretmanima, koji će dovesti do značajno većeg poboljšanja stanja u odnosu na poboljšanje izazvano placebom.

Naše misli i uverenja ne mogu zameniti neophodan napor kako bi se ostvario neki cilj i posigao neki uspeh. Ali, mogu značajno uvećati verovatnoću da taj napor, u bližoj ili daljoj budućnosti, urodi plodom. Malo li je?