Kako da ponovo verujemo ljudima

poverenje, poverenje u ljude, kako verovati drugima, vera u sebe, vera u čovečanstvo, rad na sebi, pistantrofobija
Kako se desi da izgubimo veru u ljude? I kako je možemo ponovo naći?
Zakaži sada

Strah od verovanja ljudima  postao je toliko uobičajen da je zvanično i fobija: pistantrofobija – veliko ime za podjednako veliki problem. I dok nas to što ne verujemo drugima čuva od emocionalnog bola i izdaje, takođe čini da budemo izolovani i sumnjičavi.

Kako se desi da izgubimo veru u ljude? I kako je možemo ponovo naći?

Nekoliko decenija unazad, istraživanja rađena na polju veštačke inteligencije postavila su hipotezu  da ljudi imaju „scenario“ za određena iskustva. Na primer, u restoranu scenario izgleda ovako: pogledamo meni, naručimo, pojedemo hranu, platmo i odlazimo. Postoji određeni redosled po kome teku dešavanja.

Mnogi ljudi kao deca nauče scenario o životu koji ide otprilike ovako: osetim se povređeno ili uznemireno, neko me uteši, osećam se bolje. Na žalost, mnogi od nas nisu naučili takav scenario. Mnogi od nas nauče drugačije: osetim se povređeno ili uznemireno, neko me krivi za to ili se naljuti, osećam se još gore. Ili: osetim se povređeno ili uznemireno, niko to ne primećuje, sam sam. Ovakvi scenariji su recept da se osećamo nesposobno da verujemo drugima ili da im se približimo i osetimo bliskost. Kada bi ispunjenje osnovnih međuljudskih potreba bilo neočekivani izuzetak, a ne pouzdanost, tada bi zaista bilo budalasto verovati drugima. Tako bismo svesno pristali da nas povređuju, iznova i iznova.

U drugim slučajevima, scenario koji iskusimo u detinjstvu je zdrav, ali ga vremenom potrese zemljotres traume. Na primer, prevari nas partner, prevari nas neko kome verujemo ili život na neki drugi način uzme svoj danak. I u ovom slučaju manjak vere u druge ljude ima smisla: ukoliko smo iskusili gorak ukus izdaje, poprilično brzo dobar scenario prepravimo u novi, koji će biti u skladu sa našim iskustvima.

U oba slučaja, preostaje nam sistem verovanja koji postavlja zid između nas i ostatka sveta. Uverenja koja formiramo mogu se odnositi na nas same, kao što su: „Ako verujem nekome, videće moje pravo lice i biću odbačen.“ Ili se mogu odnositi na druge ljude: „Ako nekoga volim, otići će.“ „Ako nekome verujem, izdaće me.“ Vremenom zaista možemo poverovati u to da ne možemo nikome verovati, i da se možemo osloniti samo na sebe.

Skok vere i pad poverenja

Duboko ukorenjena i dugo prisutna uverenja teško je promeniti, a poverenje obnoviti. Kada prvi put počnemo da obnavljamo svoju veru u čovečanstvo, to može izgledati kao teška vežba. U svojoj glavi znamo da se većini ljudi može verovati, ali ipk to ne osećamo u svom srcu. Da bi se prešao put od glave do srca, u većini slučajeva, potreban je skok vere.

Nalik je na pad poverenja, u kome padamo unazad, slepo verujući da će nas osoba koja stoji iza nas uhvatiti na vreme. Ništa nam ne garantuje da nećemo završiti na podu, povređeni – potreban je skok vere da bismo se nageli unazad i prepustili padu, kao i poverenju u drugog.

Kako se pripremiti za stvarni skok vere? Kako da ponovo počnemo da verujemo, istinski, do srži? Predstavljamo vam 7 načina koji nam u ovome mogu pomoći.

1. Ostanite na jednom mestu

Putovanja i selidbe su društveno prihvatljiv način da prekinemo veze i nikada se nikome ne približimo previše. Ali, kada smo posvećeni obnovi osećaja poverenja, neophodno je da usidrimo svoj brod. Možda će nam ovo u početku izgledati pogrešno. Možda ćemo osetiti potrebu da ponovo dignemo sidro, i zaplovimo, ali trebalo bi da ostanemo uporni u svom pokušaju da se nastanimo. Kad pustimo korenje, možemo se i razgranati tako što ćemo zaista upoznati ljude oko sebe. A onda im i verovati.

2. Pronađite oslonac u rutini

Jednom kada odaberemo svoje mesto, trebalo bi da pronađemo svoj ritam. Isti čas joge, isti ljudi u parku kada šetamo psa, ista grupa ljudi na umetničkoj radionici. Cilj ovoga nije da nas uvuče u kolotečinu. Rutini je svojstveno viđenje istih ljudi. Ponavljanje – viđanje istih lica iznova i iznova – sledeći je korak ka izgradnji poverenja.

3. Pružite makar malo i pogledajte šta ćete dobiti

Sada je vreme da ljudima kojima smo okruženi otkrijemo ponešto o sebi – ne mora biti ništa duboko ili tajnovito – i posmatramo šta će se dogoditi. Obično ćemo zauzvrat dobiti nešto.

Možemo i da zatražimo nešto, i pratimo šta ćemo dobiti. Dozvolimo sebi da budemo makar pomalo ranjivi: hajde da naučimo da pitamo komšiju za uslugu, prijatelja za savet, ili čak stranca, da nam u prodavnici pomogne da dohvatimo limenku sa gornje police.

poverenje, poverenje u ljude, kako verovati drugima, vera u sebe, vera u čovečanstvo, rad na sebi, pistantrofobija
Dozvoliti drugome da nam pomogne deo je izgradnje poverenja

Imati određenu potrebu, čak i najmanju, i ispuniti je, dodaje kap u čašu poverenja. Možda se u trenutku ne čini kao mnogo, ali kap po kap otkrićemo da nam većina ljudi želi dobro i da će nam pružiti pomoć kada nam je potrebna.

4. Napravite planove za budućnost

Kada doživimo traumu, ne samo da nam je poljuljano poverenje u ljude, poljuljana nam je i vera u budućnost. Trauma stvara osećaj beznađa – osećaj da će naša budućnost biti lišena smisla ili sreće – što izgleda kao da budućnosti uopšte nema. Može se desiti da mislimo da nikada nećemo imati adekvatnu vezu, da nećemo biti sposobni da izgradimo karijeru ili da nećemo imati decu. Stručnjaci za traumu ovo nazivaju osećajem osakaćene budućnosti. Ova pojava je učestala kada nas drugi ljudi namerno povrede, poput slučajeva maltretiranja, vređanja ili zlostavljanja.

I zato, dok gradimo svoje poverenje u ljude, treba graditi i poverenje u smisleniju budućnost. Praviti planove za nedelje, mesece, godine i decenije. Napraviti listu životnih želja. Treba proći kroz planiranje budućnosti, čak i ako još uviek ne osećamo da je imamo. Kada postupcima damo prednost u odnosu na osećanja, na taj način dajemo vremena osećanjima da isprate postupke, i uspostave balans.

5. Verujte životinji

U jednoj od studija, istraživači su tražili od ispitanika – vlasnika kućnih ljubimaca- da naprave spisak svojih životnih ciljeva i ocene koliko su sigurni u postizanje tih ciljeva. Trećina ispitanika bila je u društvu svog ljubimca tokom zadatka, druga trećina trebalo je da ukratko opiše svoj odnos sa ljubimcem, pre zadatka, a poslednja trećina je zadatak obavila dok su ljubimci bili u drugoj prostoriji.

Rezultati su pokazali da su ispitanici koji su bili u prisustvu svog ljubimca ili su mislili na svog ljubimca pre izvršenja zadatka, imali znatno više životnih ciljeva i znatno veću sigurnost u njihovo postizanje.

Kako se desi da izgubimo veru u ljude? I kako je možemo ponovo naći?
Ljubimac kao nepoljuljani temelj poverenja

Istraživači su zaključili ono što svi u dubini znamo, a posebno vlasnici ljubimaca – životinja može pružiti sigurno utočište i bazu iz koje se možemo upustiti u povezivanje sa svetom, što predstavlja izvanredan primer poverenja.

6. Prestanite da zanemarujete znake upozorenja

Mnogi ljudi koji se bore sa poverenjem takođe se žale da greše pri izboru prijatelja i partnera – uvek završe sa ljudima koji iznevere njihovo poverenje, a začarani krug se nastavlja.

Važno je da usput naučimo da prepoznamo znake upozorenja kod potencijalnih prijatelja i partnera: od malih stvari, poput usredsređenosti na sebe ili nesposobnosti izvinjenja, do velikih stvari poput nasilja ili emocionalnog zlostavljanja.

Put je dug, ali stvari se menjaju. Šta biste rekli prijatelju koji prolzi kroz isto? Lakše je biti objektivan kad nismo mi sami u pitanju. Zato uvek možemo sagledati stvari na ovaj način-ponašanje koje naš prijatelj ne bi trebalo da prihvati, nikako ne zaslužujemo ni mi.

7. Razvijte i negujte uverenje da zaslužujete da budete u blizini ljudi koji su vredni poverenja

Nepoverenje često dolazi kao paket aranžman. Pored toga što verujemo u loše stvari o svetu: „Nikome se ne može verovati“, „Svet je opasno mesto“, često umemo da verujemo i u loše stvari o sebi: „Nisam dovoljno dobar“, „Zaslužujem loše stvari koje mi se dešavaju “.

Da bismo imali poverenja u druge, potrebno je da osetimo da smo dostojni da se naše poverenje uvaži. Vreme je da izazovemo na dvoboj svoje uverenje da smo loša osoba koja zaslužuje izdaju i zaslužuje da bude povređena.

Teško je promeniti mišljenje bez dokaza ili iskustva, i zato je neophodno da prvo promenimo svoje ponašanje, a um će slediti. U početku gluma, vremenom će postati istina.

Hajde da se zapitamo: „Šta bi uradio neko ko veruje da je dobra osoba?“ „Šta bi uradio neko ko je zaslužio dobre stvari u životu?“ A zatim tako i postupimo. Kada sa strane ugledamo sebe kako radimo sve stvari vredne poštovanja i ljubavi, počećemo da  verujemo malo više u sebe i svoju vrednost.

Čovečanstvo je nalik okeanu. Ako je par kapljica zaprljano, on i dalje ostaje čist. Uvek imamo izbor da verujemo u dobrotu drugog ljudskog bića, i da joj damo šansu, otvorenog srca.

A ako još uvek ne možemo da pronađemo svoju veru u čovečanstvo, uvek možemo da budemo razlog zbog koga će neko u njega verovati.