Usvajanje deteta: Strahovi, stigma i realnost

usvajanje, usvajanje deteta, porodica, vaspitavanje, biološki roditelji, roditelji usvajanjem, stigma, prilagođavanje, stereotipi, usvojeno dete
Deca koja su usvojena se često stide da to kažu javno iako mnogo vole svoju porodicu i potpuno su prilagođena.
Zakaži sada

Šta je usvajanje? 

Usvajanje je proces koji podrazumeva da odrasla osoba zakonski i trajno preuzme odgovornost za staranje o detetu koje biološki nije njegovo. U tom slučaju su sva prava i odgovornosti detetovog biološkog roditelja ili pravnog staratelja završene.

Porodice se formiraju na ovaj način već vekovima. Poslednjih godina stručnjaci za mentalno zdravlje su počeli da se zanimaju za to kako usvojena deca i njihove nove porodice žive zajedno. Žele da pomognu decu da se priviknu na novi dom, da se u njemu osećaju sigurno i voljeno, kao i da identifikuju probleme koji mogu da se jave. Ono što takođe zanima stručnjake za mentalno zdravlje je samo iskustvo deteta neposredno nakon usvajanja i čitav proces navikavanja na novu sredinu. Uprkos radosti i deteta i nove porodice, često obe strane prolaze kroz različite emocionalne promene i sumnje.

Šta je to čega se najviše plaše roditelji? 

Roditelji koji još uvek razmatraju usvajanje i nisu sasvim sigurni da li su mentalno spremni za takav korak najčešće navode sledeće razloga za to:

  • Bojim se da neću uspeti da volim i da se povezem sa detetom koje nije moje.
  • Ne volim da ne znam ništa o detetovom poreklu.
  • Nisam sigurna/siguran da želim da podižem dete koje nije moje.
  • Možda se neću svideti detetu.
  • Ne želim da dete odraste i da se suoči sa stigmom društva jer je usvojeno.
  • A šta ako ipak mogu da dobijem bebu prirodnim putem iako su mi šanse minimalne?
  • Itd.

Koji su psihološki efekti usvajanja? 

Usvajanje, tj. sve ono što sledi nakon što je papirologija gotova, je komplikovan proces prilagođavanja i porodice i deteta. Nekada se dešava da dete neko vreme pati od različitih psiholoških smetnji. Dešavaju se promene u ponašanju, problemi u ponašanju, osećaj da ,,tu ne pripada”, i slično. Takođe, opšti stav društva da dete treba da se oseća ,,zahvalno jer je spašeno” samo još više negativno doprinosi celoj situaciji. S druge strane, roditelji takođe prolaze kroz različite sumnje koje se tiču formiranja identiteta deteta, njegovog podizanja, približavanja a opet nenametanja svog sveta detetu i slično. Na sreću, uprkos svim preprekama i izazovima, mnoga usvojena deca izrastu u srećnu i prihvaćenu kako od strane porodice, tako i od strana vršnjaka i društva uopšte.

Da li je usvajanje dobro ili loše za decu? 

Odgovor na ovo pitanje nije lako dati. Neka usvojena deca se vrlo lako naviknu na svoje nove roditelje i osećaju se voljeno i željeno. Neka druga imaju problema sa osećanjem nepripadanja, tugom zbog toga što su napuštena od strane bioloških roditelja, krivicom, i slično. Nažalost, baš kao što može da se desi sa biološkim roditeljima, postoje slučajevi u kojima su i usvojena deca žrtve zlostavljanja i traume. Stoga, ne postoji univerzalan odgovor na to da li je usvajanje dobro ili loše. Uglavnom zavisi od ponašanja porodice i deteta, od detetove genetike i prošlosti, ličnosti deteta i novih roditelja, kao i sredine u kojoj dete odrasta.

Šta je ,,sindrom usvojenog deteta”? 

,,Sindrom usvojenog deteta” se odnosi na emocionalne promene i promene u ponašanju koje usvojeno dete može da iskusi. Takođe podrazumeva probleme sa povezivanjem sa novim roditeljima kao i problematično ponašanja poput otpora i nasilja. Ne mora da se desi svima. Mnoga deca se izjašnjavaju kao srećna što su usvojena. Kažu da su se sa novim roditeljima gotovo odmah pronašli. S druge strane, postoje i ona koja se dugo bore sa osećanjem stida i sramote jer su napuštena od strane bioloških roditelja. Imaju problem da se osete prihvaćenim, voljenim, i nemaju osećaj pripadnosti porodici koja ih je usvojila. Pitaju se kakav bi im život bio da se to nije desilo. U tim slučajevima, neretko se dešava da deca izraze želju da upoznaju svoje biološke roditelje.

Da li postoji stigma kada je u pitanju usvajanje deteta? 

Apsolutno. Usvajanje deteta je veoma kompleksan postupak koji se i dalje nalazi pod velom mitova, pogrešnih stavova i stigme. Postoje mišljenja da je dete ,,spašeno” samim tim što je usvojeno. Drugi, pak, odbijaju činjenicu da porodice mogu da vole usvojeno dete kao svoje. Smatra se da porodice koje usvajaju decu nisu ,,prave” i da stoga ne mogu nikada da stvore stopostotan osećaj kao da jesu.

S druge strane, nalazi se društvena stigma. Deca koja su usvojena se često stide da to kažu javno iako mnogo vole svoju porodicu i potpuno su prilagođena. Čak i ako se odluče da otkriju prijateljima, nailaze na osećaj sažaljenja kao da im ,,život nije bio naklonjen”. Ljudi smatraju da, ako ste usvojeno dete, nikada ne možete da budete potpuno srećni kao deca koja nisu, nevezano od kvaliteta porodičnih odnosa. psihoterapija, psihijatrijski lekovi i psihodijagnostika daju odgovor na pitanje kako da resim problemU svakom slučaju, bilo koji od ovih osećanja nepripadnosti, stida, srama, se može rešiti obraćanjem za pomoć stručnu licu bilo individualno ili porodično. Usvajanje je prelep gest koji nesumnjivo može da usreći nekoliko života.