Šta je empatija i zašto je bitna?
Empatija je kamen temeljac intimnosti i bliskih veza. Kada nje nema, veze ostaju emotivno plitke, i uglavnom se zasnivaju samo na zajedničkim interesovanjima ili hobijima. Bez empatije, mogli bismo da provodimo vreme sa ljudima, a da nemamo predstavu o tome kako se oni osećaju, prosto kao kada sedimo u autobusu punom stranaca. Empatija nas takođe sprečava da se ponašamo loše jer u trenutku možemo da postanemo svesni bola koji nanosimo osobi ispred nas.
Šta bi trebalo da znamo o empatiji?
1. Empatija i saosećajnost nisu isto.
Ove dve reči se često mešaju, ali zapravo označavaju dve potpuno različite stvari. Kada saosećate sa nekim, onda uspevate da se poistovetite sa nečim što se toj osobi dešava. Možete da osećate saosećajnost prema nekome koga nikada niste ranije sreli i za nešto što se vama lično nikada nije desilo. Međutim, saosećanje vas nužno ne povezuje sa tom osobom na dubljem nivou. Možete da saosećate sa nekim, ali da nemate uvid u njihova najdublja osećanja i misli. Empatija sa druge strane je nešto potpuno drugačije. U stanju ste da se potpuno identifikujete sa osobom, sa tim šta ona oseća, i da ta ista osećanja i vi osetite.
2. Empatija zahvata specifične neuronske mreže u mozgu.
Eksperimenti u neuro-nauci, koristeći snimke sa magnetne rezonance, dali su fizičke dokaze o postojanju empatije koji jačaju njeno teorijsko razumevanje preciznim određivanjem delova mozga koji se aktiviraju.
3. Empatija je naučeno ponašanje, iako nam je sposobnost da empatišemo urođena.
Empatija je urođena sposobnost koja treba da se razvije. Na primer, bebe uče kako da identifikuju i upravljaju svojim emocijama upravo kroz odnos sa majkom. Ako je majka brižna i reaguje na potrebe svog deteta, onda i dete uspeva da se pravilno razvija emotivno. Pošto se detetove potrebe razumeju i uvažavaju, tako i dete kasnije razvija ne samo osećaj o sebi već i o drugima. S vremenom, te emocije prerastaju u empatiju i u sposobnost za produbljivanje odnosa. Deca koja nemaju iskustva ovog tipa od ranog detinjstva, kasnije imaju problema da prepoznaju i upravljaju sopstvenim emocijama. Samim tim se ne razvija ni empatija. Ovakve osobe se ne osećaju prijatno u intimnim situacijama, imaju problema da prepoznaju sopstvene emocije kao i emocije drugih ljudi.
4. Sposobnost empatije varija od osobe do osobe.
U zavisnosti od vaše emotivne inteligencije, tj. od mogućnosti da prepoznate šta osećate, da definišete različite emocije jasno i precizno, da ih posle upotrebite u komunikaciji, i slično će zavisiti i vaša sposobnost za empatiju. Što ste više u kontaktu sa svojim emocijama, to ćete više biti u kontaktu i sa emocijama drugih ljudi. Tako, na primer, neke studije pokazuju da tinejdžeri koji smatraju prijateljstva i društveni život jako bitnim imaju mnogo više razvijenu empatiju od onih koji sebe smatraju autsajderima.
5. Empatija ide u oba pravca i ne zavisi samo od osobe koja oseća empatiju.
Neke studije tvrde da empatija ne zavisi samo od jedne osobe, već i od toga koliko je osoba sa kojom pokušavamo da empatišemo spremna da podeli sa nama. Stoga, osoba koja empatiše i osoba sa kojom pokušavamo da empatišemo su podjednako bitni u ovom odnosu. U ovom slučaju kulturne i društvene norme igraju bitnu ulogu, na primer, koliko je društveno prihvaćeno da se dele najdublje emocije i događaji iz privatnog života.
6. Podjednako je važno empatisati i u pozitivnim i u negativnim situacijama.
Kao što smo prethodno spomenuli, za zdravu romantičnu vezu potrebno je da postoji empatija. Međutim, jedna studija je pokazala da je empatisanje sa partnerom u srećnim trenucima pet puta važnije i više doprinosi blagostanju veze nego empatisanje samo u teškim trenucima.
Koje su to negativne strane empatije?
Sposobnost da se stavite na mesto druge osobe je dobra osobina, ali može takođe da bude veoma iscrpljujuće i da vodi u anksioznost, osećaj praznine, ili čak depresivnost. Osobe koje su veoma empatične često upadaju u zamku da ih drugi iskorišćavaju i da manipulišu njima koristeći njihovu osetljivost na tuđe potrebe i probleme.
S druge strane, osobe koje se bave poslovima poput humanitarnih radnika, doktora, terapeuta, novinara, i ostalih zanimanja koja podrazumevaju svakodnevno suočavanje sa bolom drugih ljudi imaju tendenciju da budu visoko empatične. Međutim, upravo zbog te svakodnevne izloženosti više nesrećnim nego srećnim situacijama, može da im se desi da se u jednom trenutku samo isključe ili da sagore i da prosto budu manje voljni da se daju u situacijama koje iziskuju empatičnost.
U kojoj god situaciji da se nađete, imajte na umu da je uvek najbitnije sačuvati prvo sebe da biste mogli da pomognete nekome drugom. Samo ako se vi dobro osećate, možete biti od koristi i vašem partneru, detetu ili prijatelju da prebrodi teške situacije ili da se zajedno radujete srećnim okolnostima.
