Empatija je ključni element emocionalne inteligencije. Emocionalna inteligencije podrazumeva sposobnost osobe da identifikuje, proceni, kontroliše i izražava svoje emocije kao i da prepoznaje emocije kod drugih ljudi i pruža empatiju. Dokazano je da je razvijanje emocionalne inteligencije kod dece veoma važno za uspešno funkcionisanje u socijalnom kontekstu i uspehu u školi. Ovo su neki od načina na koje roditelji mogu kod deteta razvijati empatiju:

1. Roditelj kao emocionalni trener svom detetu

Pomažući svom detetu da razume i upravlja sopstvenim emocijama, roditelji mu pomažu da razume i emocije drugih. Emocionalni treneri su oni roditelji koje na emocije gledaju kao na prliku za povezivanje i podučavanje. Oni prvo pristupaju uznemirenom detetu sa ematijom i razumevanjem a potom postavljaju granice ili rešavaju probleme.

Emocionalni trener:

  • Pomaže detetu da verbalo izrazi svoje emocije. Jer da bi dete moglo da regluše svoje emocije mora ih prvo razumeti.
  • Validira i prihvata sve detetove emocije. Ukazuje da nijedna emocija nije zabranjena, ali da neki načini ispoljavanja određenih emocija (poput udaranja, guranja, bacanja…) jesu.
  • Postavlja granice neprivatljivom ponašanju. Emocionalni trener daje detetu alternativu tj govori mu kako može na prihvatljiviji način da ispolji svoju negativnu emociju.

2. Primećivanje emocija drugih ljudi

Dok su u parku ili gledaju televiziju, roditelji mogu razgovarati sa decom o tome kako se drugi osećaju ili kako bi mogli da se osećaju s obzirom da se nešto dogodilo. Ovo pomaže da deca nauče da se stave u “tuđe cipele”.

3. Čitanje priča i igranje uloga.

Čitanje podstiče dečiju maštu, takođe pomaže da se deca stavljaju u “cipele drugih”. Deca i roditelji se mogu igrati i glumiti stvarne situacije. Na primer mogu glumiti situacije:

  • “Igraš se na igralištu sa drugarima i primećuješ jedno dete koje je samo i nema sa kim da se igra. Šta ćeš uraditi?”
  • “Vidiš osobu koja ide na štakama i pokušava da otvori vrata, ali joj ne ide. Šta ćeš uraditi?”
  • “Tvom drugaru je uginuo hrčak. Šta mu možeš reći?”

4. Odustajanje od nagradi i kazni.

Istraživanja pokazuju da su deca više sklona da razviju sopstveni moralni sisitem kada njihovi roditelji koriste vaspitni stil koji naglašava racionalno objašnjene i moralne posledice, a ne koji je zasnovan na nedoslednim pravilima i kaznama.

5. Povezivanje akcije sa ishodima umesto insistiranja na izvinjenju.

Većina dece ne razume koncept izvinjenja. Dok možda deluje ok, izvinjavanje samo po sebi ne pomaže mnogo u razvoju empatije. Umesto toga, roditelji treba da pruže podršku svom detetu da uoči kako njegove akcije utiču na druge. Na primer “Pogledaj Jovana, plače i drži se za koleno. Kada si ga gurno on je pao na koleno i povredio se. Sigurno ga mnogo boli. Hajdemo da ga obiđemo i da vidimo da li je dobro.”.

Tim Psihocentrale