Ne zahtevamo mnogo ili samo skrivamo svoje potrebe?

nezahtevnost, potrebe, međuljudski odnosi, emocionalne potrebe, ispunjenje potreba, zahtevnost, tražiti malo, tražiti mnogo, veze, roditelji, partner, romantične veze
Da li si to zaista ti, ili je vreme da se zauzmeš za sebe?
Zakaži sada

Neretko termin „nisam zahtevan/na“ nosimo kao počasni orden, i nešto je čemu težimo u svojim vezama. Međutim, postoje zablude o tome šta znači biti nezahtevan i treba li zaista tome težiti.

Osobina koja nas definiše kao osobu koja nije zahtevna može biti neutralan ili pozitivan opis. Neki od nas, na primer, imaju jednostavan stil oblačenja, brzo se spreme i brzo izađu iz kuće. Neki uživaju u širokoj kulinarskoj paleti i zadovoljni su i kada odlaze na večeru gde god da njihov partner odabere. Neki se fleksibilno prilagođavaju promenama, uz samo poneku pritužbu. Nekima treba mali kofer za putovanje. Neki žive u stanju relativne smirenosti i ne treba im mnogo emocionalne podrške. U ovim slučajevima osoba je zaista nezahtevna, i to opisuje njenu pravu prirodu.

Nezahtevnost koja proizilazi iz straha

Hajde da sada, suprotno svim prethodno navedenim primerima, zamislimo ženu koja ne traži naklonost ili pažnju koja joj je potrebna iz straha da će je partner gledati kao zahtevnu. Možda će ovim zaraditi titulu nezahtevne osobe, ali ova etiketa dolazi iz uskraćivanja njenih potreba, usled straha od odbijanja ili napuštanja. Hajde da sada zamislimo osmogodišnje dete čiji roditelji sa ponosom izjavljuju da se ono nikada ne uzrujava. Iako su neka deca po prirodi tiha ili mirna, ovo dete je najverovatnije primilo poruku da se njegovi roditelji neće dobro nositi sa njegovom uzrujanošću. U ovim slučajevima titula nezahtevnosti ne potiče iz ležernosti, već iz potiskivanja važnih emocija.

Zapravo, mnogi odrasli koji se ponose svojom nezahtevnošću više su poput žene ili deteta iz navedenih primera, koji samo prećutkuju svoje potrebe. Kako neko nauči da negira, umanji ili suzbije delove sebe? Do ovog može doći na mnogo različitih načina.

Dete koje ne zahteva mnogo

Deca mogu naučiti da umanjuju svoja osećanja i emocionalne potrebe u sledećim slučajevima:

Kada roditelji umanjuju njihova osećanja: „Nije bilo toliko strašno.“

Kada roditelji isključuju njihova osećanja: „Dosta više!“

Kada su sami roditelji često emocionalno preplavljeni iskustvima svoje dece.

Kada je deci rečeno da prilagode svoj odgovor raspoloženju odraslih: „Ne uznemiravaj majku.“

Kada roditelji uče decu da njihove iskrene reakcije nisu zadovoljavajuće i postanu razlog za odbijanje: „To je samo šala! Kako da se igramo zajedno ako ne umeš da prihvatiš šalu!“

Kada se roditelji podsmevaju svojoj deci: „Naš plačljivko!“

Kada se roditelji udalje i napuste prostoriju kao odgovor na detetove emocije.

Kada dete ima zahtevnog brata ili sestru (bolesno dete, dete koje se loše ponaša, dete koje ima problema u školi), a roditelji su imali malo vremena i nisu posvetili dovoljno pažnje drugom detetu.

Kada roditelj pati od bolesti zavisnosti ili druge bolesti i potrebno je da se drugi brinu o njima umesto da oni brinu o svom detetu.

Kada dete odrasta u haotičnom domu gde njegove emocionalne potrebe nisu zadovoljene.

Kada roditelji hvale dete zbog toga što ne plače, što se ponaša zrelo ili mudro.

Kada dete odrasta u nasilnom okruženju, sa agresivnim roditeljima i uči da mora da bude pažljivo, mirno i tiho.

Kada dete služi kao čuvar mira u kući, i nema prostora da ispolji sopstvene frustracije.

Kada ga prijatelj, učitelj ili trener nazove dramatičnim ili osetljivim.

Kada je dete često isključeno iz zajedniičkih aktivnosti školskih drugara i naučilo je da bude „lak“ prijatelj tako što nema mnogo potreba.

Odrasla osoba koja ne zahteva mnogo

Deca u ovakvim scenarijima shvate da njihovi roditelji nisu mogli da ispune njihove emocionalne potrebe, nisu mogli pouzdano da odreaguju, na negujući način, ili da neće tolerisali osećanja poput besa ili preplavljenost emocijama. U skladu sa tim, deca nauče da uzdržavaju, zanemare, odbace, ili negiraju svoje emocionalne potrebe. Traženje potvrde, dobijanje podrške u teškim vremenima, razgovor o izazovima ili pokazivanje besa više nisu opcija.

Ova deca postaju odrasli ljudi koji umeju da pruže i podrže, ali ne znaju kako da prihvate. Oni postaju stručnjaci u proceni drugih i oblikovanju sebe prema tuđim potrebama. Pokušaće da zauzmu što manje emotivnog prostora i uspevaju da budu nesebični staratelji u vezama koje su im od značaja. Gutaju bes i tugu i veruju da bi trebalo da budu potpuno samostalni. Ova vrsta nezahtevnosti predstavlja odbacivanje samog sebe.

Uticaj nezahtevnosti

Osoba koja ne zahteva mnogo može sebe ubediti da joj jednostavno ne treba mnogo od drugih. Ali, mi smo vrsta koja je međusobno zavisna; normalno je da su nam potrebni podrška i priznanje. Ne bi trebalo da gajimo nesigurnost u pogledu svojih emocionalnih potreba ili da se čak borimo da identifikujemo šta je to što zaista želimo.

Pitanje za svaku osobu koja se identifikuje kao neko ko ne zahteva mnogo je sledeće:

Da li je ova moja karakteristika odraz toga ko sam zaista ili je ukorenjena u prikrivenom strahu?