Svakodnevni prazni razgovori sa ljudima, zvanje telefonom i druženje sa velikim brojem ljudi su najgora kazna za jednog prosečnog introverta. Međutim, svet je takav da kad tad moramo da se suočimo i sa takvim zadacima. Bilo da ste u kontaktu sa klijentima, kolegama ili oba, posle nekog vremena svi se moramo pomiriti sa tim da razgovaramo o vremenu, stepenicama i saobraćaju po više puta dnevno.
Mnogi introverti prirodno biraju manje komunikativna zanimanja, kao što je programiranje. Međutim, dešava se i da se nađu u poziciji koja je baš suprotna, recimo kao psihoterapeuti. Kako se lakše snaći u takvim situacijama je pitanje koje muči mnoge od nas, a ovoga puta ćemo izneti par saveta.
Vežbajte
Površinska ćaskanja često prate određeni šablon, što znači da se mogu uvežbati. Kao što znamo, uvežbana veština nam je automatska i samim tim lakša za izvođenje.
Ukoliko imate priliku da ovaj tekst čitate pre nego što ste počeli da radite, krenite sa vežbom na vreme. Većina nas ima komšije i sigurno ćete među njima pronaći barem jednog koji je uvek raspoložen za razgovor.
Pored komšija možete vežbati i sami sa sobom, pred ogledalom. Na ovaj način imate priliku da vidite sebe i procenite i svoje facijalne ekspresije, ali i govor tela.
Organizujte vreme tako da uvek imate vremena za sebe
Poprilično je teško naći balans između ličnih potreba i obaveza, društvenog i profesionalnog života. Za introverte je, međutim, posebno važno da odvojite vreme za sebe. Na taj način punite društvene baterije. Možda Vam to sada deluje kao zapostavljanje prijatelja, ali nikome ne treba osoba preko puta koja će gledati kroz njih. Bolje je sa ljudima se viđati jednom mesečno, ili i ređe, ali kvalitetnije provesti to vreme i biti svo vreme prisutan, nego da se viđate jednom nedeljno, a izistinski nikad. Negovanje prijateljstava treba da bude pre svega zadovoljstvo, a ne obaveza. Ako osetite da se prisiljavate da sa koleginicom baš svaki put odete na pauzu za ručak, objasnite joj da Vam je ta pauza ponekad potrebna kako bi ste bili sami.
Postavite jasne granice
Sve gore pomenute stavke nas dovode do ovog, možda i najtežeg koraka: jasno postavite svoje granice. Vaše kolege ne mogu same od sebe da znaju da Vi nekad niste raspoloženi za razgovor. Ni Vaši prijatelji i poznanici ne moraju odmah da razumeju Vašu potrebu za samoćom. Zato je bitno da se zazuzmete za sebe i postavite jasne granice prema njima, uz eventualno objašnjenje.
Te granice ne smeju da budu previše krute, jer onda ni sami nećete moći da ih ispoštujete i onda ćete se vratiti u ciklus frustracije oko prelaska preko sopstvenih granica. Ni ljudi oko Vas neće trpeti previše krute granice, a dok svi volimo da ponekad budemo sami, niko ne voli da ostane potpuno sam. One, pak, ne smeju biti ni previše fleksibilne, jer tada se stalno šire dok na kraju ne nestanu. Dakle, treba naći balans između: “Mogu da se družim samo poslednje srede u mesecu” i “Moram uvek i svima biti dostupna.”, na primer “Mogu da se družim svaki drugi dan, ali mi između treba neko vreme koje ću provesti sam.” 
Ne možemo svi biti programeri, pisci u kolibi u šumi ili nešto sčično, čak i kada smo introvertni. Ne možemo postati ni ekstrovertni, a ni ne treba. Ono što možemo je da se prilagodimo tako da sa jedne strane negujemo svoju prirodu i sebe, a sa druge strane da naš posao ne ispašta zbog toga.
