Kolektivne iluzije su naše pretpostavke o tome kakva shvatanja, stavove i želje mogu imati ljudi iz našeg okruženja. Uz porast korišćenja društvenih mreža i digitalnih tehnologija, i kolektivne iluzije su uzele maha. Kao društvena pojava mogu obuhvatati razne oblasti: uspeh, obrazovanje, zdrav način života, rad institucija, kulturne stereotipe itd. Ono čime se retko bavimo jeste šta tačno znamo, a šta samo pretpostavljamo kada diskutujemo na neku od pomenutih tema. Koliko smo svesni da utičemo na nastajanje i održavanje kolektivnih iluzija i šta su posledice toga?
Kolektivne iluzije — metodologija istraživanja
Proučavanje kolektivnih iluzija bazira se na otkrivanju ličnog odnosno „privatnog” stava pojedinca u situacijama kada ga on ne mora iznositi u javnost i kada ni na koji način ne trpi pritisak društva. Kada se sprovode istraživanja na ovu temu, ona obično obuhvataju dva upitnika koja se daju ispitaniku. Jednim anonimnim upitnikom procenjuje se stav koji ispitanik ima o nekoj društvenoj temi ili pojavi, a drugim se procenjuje šta on misli koji je stav većine o toj istoj temi ili pojavi. Na taj način otkrivaju se kolektivne iluzije, odnosno ono za šta pojedinac smatra da je verovanje i mišljenje većine.
Kolektivne iluzije nastale pod generacijskim uticajem
Uglavnom ne razmišljamo o tome da kolektivna iluzija jedne generacije teži da postane socijalna norma sledeće generacije. Možemo reći da kolektivne iluzije današnjice kreiraju vrednosni sistem budućih generacija.
Jedan od primera jeste svakodnevno objavljivanje sadržaja na društvenim mrežama. Svako od nas postavlja slike ili videe za koje misli da bi se drugima dopali, čak iako mi sami nismo naročito oduševljeni. Tinejdžeri koji imaju pristup tom sadržaju počinju da veruju da je on verodostojna verzija stvarnosti.
Konformizam i pritisak društva
Konformiranje predstavlja spremnost da se prihvati mišljenje i ponašanje članova grupe kojoj pojedinac pripada, a da za takvo ponašanje nema opravdanih razloga niti prisila. Iako možda nije istomišljenik, pojedinac se priklanja ostalima iz straha da će biti odbačen.
Sa druge strane, primer jednog pacijenta nam ukazuje i na problem identiteta. Kao maloletan bio je delinkvent, a kasnije je postao deo navijačke grupe. Na psihoterapiju se javio upravo zbog zbunjenosti ko je, u čemu se pronalazi u životu, čime bi voleo da se bavi, u čemu je dobar. Dok je bio među navijačima, ta pripadnost ga je nosila kroz život i nije ostavljala prostor za diferencijaciju sebe od drugih i osnaživanje ega.
Iluzija o „uspehu u životu”
Interesantno je spomenuti da je jedna od najrasprostranjenijih kolektivnih iluzija, iluzija o „uspehu u životu”. Naime, američki naučnici ispitivali su šta ljudi veruju da drugi podrazumevaju pod „uspehom u životu” i šta je ono što bi za njih lično bio uspeh u životu. Većina ljudi odgovorila je da drugi podrazumevaju bogatstvo, slavu i status, dok bi oni sami uspehom smatrali više vremena za porodicu i prijatelje.
Ovde dolazi do mehanizma odbrane koji se zove projekcija. Neusklađeni odgovori nam ukazuju da su ispitanici projektovali svoju „senku” u druge. Deo sebe koji ne vide ili ne smatraju društveno poželjnim (npr. karijerista koji se lakta i lovi položaj) odbacili su i pripisali drugima, dok su sebe prikazali kao humane i požrtvovane.
Kako razlikovati pretpostavke od činjenica?
U praksi se sreću ljudi koji žive u svom svetu fragmenata od informacija koje krpe po svom nahođenju. Oni osećaju da znaju ono što zamišljaju i ponašaju se u skladu s tim. Budući da nisu svesni razlike između znanja i pretpostavljanja, oni svoje aktivnosti upravljaju prema hipotetičkim činjenicama i događajima. Važan zadatak u kom pomažemo pacijentu jeste da ostvari uvid u razliku između poznatog i zamišljenog. Reč je o neobrađenim stavovima, dogmatskim uverenjima, progutanim introjektima koji ometaju ključne razvojne procese separacije i individuacije.
Tehnika koju pri tom možemo koristiti je Menjanje „znam” u „pretpostavljam”. Usmerite vašu svesnost na stvari koje su vam poznate, u koje ste sigurni i koje jasno razumete. Šta znate o sebi u ovom trenutku? O drugima? O situacijama i događajima koji su van vašeg neposrednog iskustva? Istražite za sebe šta mora da se desi pre nego što osetite da nešto znate. Kakva osećanja, misli i telesne senzacije su u vezi sa vašim znanjem?
Druga strana znanja je imaginacija. Zamislite da znate stvari koje samo pretpostavljate ili osećate. Na primer, zamislite kako biste izgledali kao osoba suprotnog pola. Ili da ste rođeni i odrastali na nekom drugom kontinentu. Vi to tačno ne možete znati. Ispitajte granice između onoga što znate i onoga što je imaginarno. Kako ste utvrdili šta je šta? Da li ste u nekim situacijama voljni da odustanete od znanja radi fantazije?
Promena „iznutra” kao zaključak
Istraživanja su ustanovila da se kolektivne iluzije najbrže i najlakše uklanjaju ukoliko promena dolazi „iznutra”. Naime, ukoliko se jedan od članova grupe ohrabri da iskaže neslaganje ili sumnju, to će podstaći i druge da preispitaju opšteprihvaćene vrednosti. Ovakva promena mnogo je efikasnija nego kada pojedinac koji nije deo grupe pokušava da utiče na njene članove da promene stav.
Važno je uvek imati na umu da kolektivne iluzije nisu činjenice o svetu već mišljenje većine ljudi. Zato je preporučljivo da društvo omogući da se javno iznose različita mišljenja kako ljudi ne bi imali pogrešne pretpostavke o tome šta misli većina. Razbijajući kolektivne iluzije, stvaramo prostor u kome mladi i svi ostali mogu da iskažu svoje autentične želje i potrebe, znajući da su ravnopravni članovi društvene zajednice.
Sa druge strane, ukoliko se mučite sa separacijom i individuacijom i lako potpadate pod uticaj kolektivnih iluzija ili skliznete u konformizam, javite se na psihoterapiju kako biste radili na pronalaženju i jačanju svog identiteta i autentične ličnosti.
